Pre dva dana u delu Olimpijskog sela u Londonu, i to baš u onom u kojem se nalaze kafei, nestalo je vode i olimpijci nisu mogli da popiju kafu... Njihov problem, kojim su se bavili svi svetski mediji, ne može se ni izbliza uporediti sa problemima sa kojima su se pre 64 godine susretali učesnici drugih olimpijskih igara koje su održane u prestonom gradu Velike Britanije.

Posledice bombardovanja za vreme drugog svetskog rata te 1948. bile su još vidljive, objekti tek ovlaš uređeni, smeštaj više nego skroman, a ishrana učesnika igara gotovo nikakva.

Snabdevanje hranom stanovništva bilo je racionisano i u tu „šemu” morali su da se uklope i sportisti, a oni su se za to pripremali koliko su mogli.

– Svi učesnici bili su smešteni u četiri vojna logora na obodima Londona. Mi Jugosloveni smo bili smešteni u bazi Drejton, iz koje su se privremeno iselili piloti „RAF-a”. Spavali smo u njihovim barakama, po vojnički i to nikom nije smetalo jer smo se poslednjih godina dobro navikli na to, ali veliki problem bila je ishrana. Hrane je bilo jako malo – kaže Marko Kavčič, član jugoslovenskog olimpijskog tima na Igrama u Londonu 1948.

Naravno, to nije iznenadilo članove naše olimpijske misije.

– Svako od nas poneo je hrane koliko je imao i koliko je mogao. Uglavnom su to bile salame i kobasice, ali mnogima su se po prilično visokim temperaturama za Englesku pokvarile, jer nisu bile dovoljno osušene – objašnjava u razgovoru telefonom 92-godišnji Marko Račič, koji će ovih dana ponovo krenuti u London na Olimpijske igre, kao počasni gost Olimpijskog komiteta Slovenije.

– Poziv me je veoma obradovao. Tri dana biću u Londonu i posmatrati atletska takmičenja, a uhvatiću i finale u bacanju kladiva. Pre 64 godine u finalu u bacanju kladiva imali smo Ivana Gubijana i on je osvojio srebro, a sad se nadam da će naš Primoš Kozmus takođe osvojiti medalju – kaže Marko Račič koji je celu atletsku karijeru i dobar deo trenerske proveo u beogradskim Partizanu.

Sećanja na te dane su mu i dalje živa:

– Kakav je bio Partizan u to vreme. Bio je sve. Od 12 atletičara u Londonu nas devetorica smo bili iz Partizana, Gubijan takođe, a od jedanaestorice fudbalera koji su osvojili srebrnu medalju sedmorica su iz Partizana. I sada znam taj sastav napamet i svima nam je bilo žao što nismo mogli da gledamo polufinalni meč sa Englezima. Domaćini su i pre polufinala počeli da prodaju ulaznice za finale svojim navijačima, a mi smo ih pobedili sa 3:1. Nažalost, mi smo tog dana, pre podne, morali da krenemo nazad u Jugoslaviju. Putovali smo vozom i u putu, pre povratka saznali da su naši pobedili...

Naravno, u vozu se slavilo do povratka u Jugoslaviju, a važnu ulogu u tome imao je baš Marko Račič koji je za takve prilike morao da na Olimpijske igre ponese harmoniku.

Prvi instrument predratnog, mladog učitelja bila je violina, ali ona nije bila baš pogodna za slavlja i partizanske pesme.

– Meni, kao atletičaru, treneru i čoveku, Partizan je dao puno. Imali smo najbolje uslove u Jugoslaviji i zato smo imali tolike uspehe. Međutim, kad su se i civili 1952. umešali u upravljanje Partizanom kola su polako krenula nizbrdo – tvrdi Marko Račič, čije se prezime u ono vreme pisalo: Račić.

Pored prvog osvajača olimpijske medalje za jugoslovensku atletiku Ivana Gubijana Marko Račič nas podseća da je sjajan plasman na 3.000 m stiplčez ostvario Petar Šegedin zauzevši šesto mesto (naravno, i on je bio član Partizana, da su Mirko Vujačić i Marija Radosavljević zauzeli sedma mesta, a on je takmičenje na 400 m i u štafeti 4 h 400 metara, zajedno sa Jerkom Bulićem, Aleksandrom Ćosićem i Zvonkom Sabolovićem, završio u kvalifikacijama.

– Raspitivao sam se kod prijatelja u Srbiji ko je od nas 12 atletičara i tri atletičarke, koji smo se takmičili u Londonu 1948. još živ i saznao da su živi još samo Đorđe Stefanović, Marija Radosavljević, Alma Butija i ja – govori Marko Račič koji je, uprkos tome što je 25. aprila proslavio 92. rođendan, još veoma aktivan. Prošle sezone sudio je na atletskim takmičenjima u Sloveniji, a svakog dana vozi bicikl...

U Londonu na 30. olimpijskim igrama navijaće za reprezentativce Slovenije, ali i reprezentativce Srbije, posebno atletičare i – posebno iz Partizana. A, ima ih. Među njima su osvajači medalja na nedavnom Prvenstvu Evrope u Helsinkiju Emir Bekrić i Asmir Kolašinac

Ž. B.

--------------------------------

Navijali smo za Jamajčane

Marko Račič je na „Vembliju”, koji više ne postoji, 1948. je pratio atletska takmičenja, a posebno sve trke u svojim disciplinama – 400 i 4 h 400 m.

– Holanđanka Fani Blankers Kun je, sigurno, bila najbolja učesnica u Londonu 1948, ali mene je oduševio i Čehoslovak Emil Zatopek, ali svi mi smo najviše navijali za jamajčansku štafetu 4 h 400 metara i želeli da oni budu prvi, a ne Amerikanci – kaže Račič.

To je bilo sasvim moguće jer je Artur Vint osvojio zlato, a Herb Mekinli srebro na 400 metara.

– Jamajka bi pobedila da Vintu u finalu nije pukao mišić. Nisu završila trku, a Mekinli je nam je rekao da oni neće odustati i da će osvojiti zlatnu medalju na sledećim olimpijskim igrama. I, štafeta Jamajke u istom sastavu u Helsinkiju četiri godine kasnije stvarno je osvojila zlatnu medalju...

Artur Vint, Les Laing, Herb Mekinli, Džordž Roden postavili su u finalu u Helsinkiju svetski rekord sa 3:04,04 i „tukli” Amerikance.