Од нашег специјалног извештача
Истанбул, 5. септембра– Прошао је пут од оспораваног играча, до хероја. У дресу Партизана у неколико сезона имао је и блиставих тренутака, али чињеница је да није добио улогу какво заслужује. Сензибилне емотивне структуре, често је грешкама реаговао на то неповерење и притисак, али дочекао је својих пет минута у репрезентацији, полигону који даје велике играче на великим утакмицама, код великих тренера. Већ после шест такмичарских дана, јасно је да је Александар Рашић један од лидера младог српског тима који у дебију на светким првенствима крчи пут ка врху. Душан Ивковић је погодио још једног„џокера”...

Док једном не смрке, другом не сване...И овако би могао да се посматра Рашићев бљесак у Турској, с обзиром да је покрио позицију која је драматично остала упражњена изостанком Уроша Трипковића због повреде. И селектор Ивковић је при објављивању ширег списка апострофирао као највећи проблем недостатак шутера, али је пред полазак за Турску, јасно ставио до знања, да је пронашао решење. Али, Рашићев учинак у Кајсерију и Истанбулу не своди се само да реализаторске проценте. Државни тим је на овој позицији добио квалитет више у односу на Пољску, јер овај момак не само да непогрешиво шутира, већ константно добро игра у оба правца, асистира, скаче, „краде“ лопте и што је најважније, тиму даје велику сигурност. Изборио се за поверење селектора Ивковића да му додели улогу играча који решава неизесне завршнице.

Утакмица са Хрватима је најсвежија у сећању, па ће се још неко време, бар до судара са Шпанцима у четвртфиналу, препричавати шта је овај момак урадио у последње 22 секунде. Од хладнокрвно реализованих бацања , финте којом је збунио противничку одбрану и створио простор да побегне и прими лопту на полагање у наредном нападу, до последњих шест секунди када је претрчао пола терена и изборио прекршај Куса, секунд пре краја меча. Још се „чује“ карактеристичан звук кад лопта „цепа“ мрежицу после његовог првог бацања, а друго је рутински промашио да противнику у преосталој секунди одузме сваку шансу за „кецмановски” шут преко целог терена.

Било би неправедно учинак наше „шестице” у Турској свести на тај трептај, иако је вредан пласмана међу осам најбољих тимова у свету. Већ на премијерној утакмици противАнголе са 22 поена (6 „тројки“) наговестио је ко ће у нашем тиму бити „громовник“. Његовим кошевима у кључним моментима утакмице с Немцима држали смо прикључак и изборили први, затим и други продужетак (15 кошева, 3 „тројке“), а против Јордана, био је први асистент (8), иако се у тим вратио Теодосић после издржане казне. Стабилизовао је нашу игру и против Аустралије, а Аргентину, такође у пенал завршници, послао на друго место у групи. Од 17 слободних бацања, промашио је тек једно(понављамо, намерно), а импонује и реализација шута за три поена (27-16).

За многе младе људе вероватно би било тешко да се носе с оволиком , заслуженом, али изненадном славом. Рашић је после утакмице једино сјајем очију одавао радост. А на констатацију да ће се сад о њему причати као о Ђорђевићу који је Хрвате срушио „тројком” на Европском првенству у Барселони, хладнокрвно, као кад убацује одлучујуће поене, одговорио је:

– Не размишљам уопште о томе. Вероватно ће и даље бити људи који ће оспоравати оно што радим, укусни су различити.

Рашић је Хрватску и своју игру ставио у књигу лепих успомена. На реду су Шпанци, светски и европски прваци, који без најбољег играча Пауа Гасола, нису тако моћни као у Пољској прошле године. Уз Савановића и Кешеља, једини нема ожиљак тешког пораза у финалу, али има велику жељу и чврсту вољу да се „фурији“ стане на пут. Па, макар и он дао одлучујући кош...Играч који је дресирао лопту...

Мирко Стојаковић