Сутра ће на мегдан Срби и Турци, а улог је финале на 16. светском првенству за кошаркаше. Неписано је правило да слава увек припада играчима а да су тренери кривци за неуспех, али у овом случају нема сумње да су селектори одиграли врло важне улоге да се њихови састави нађу међу најбоља четири на планети. Зато ћемо овде најавити и један окршај „из сенке” који нас сутра очекује у дворани „Синан Ерден” у Истанбулу…

У питању су двојица стручњака која су стекла европску славу још крајем седамдесетих, на почетку својих каријера. Тада су у две сезоне били и љути ривали у Првенству Југославије, Душан Ивковић као новајлија у Партизану, а Богдан Тањевић као већ доказан тренер у својој Босни. У пролеће 1979. Ивковић је с Партизаном освојио триплу круну (лига, куп, Куп „Кораћа”) свргнувши с трона домаће лиге Тањевићеву Босну која је неколико недеља раније постала европски првак. У тој сезони међусобни скор је био 1:1.

Обојица су већ обезбедили себи место на златним страницама историје кошарке, али сада им се пружа шанса за нешто више. Наиме, Ивковић ће играти за свој седми финале на седмом великом такмичењу на коме води државни тим (до сада четири злата и два сребра) док би Тањевић могао да постане први коме је пошло за руком да се с три различите репрезентације попне на победничко постоље на највећим спортским догађајима (олимпијске игре, светска и европска првенства).

Ивковић, коме су његови критичари замерали да му је „било лако да хара Европом и светом с незаборавном генерацијом с краја осамдесетих, потврдио је лане да је тренерчина, освојивши европско сребро с тимом коме је мало ко давао шансе и за четвртфинале. По златним медаљама (4) без премца је у нашој кошарци али је по броју медаља други, иза Ранка Жеравице (7) с којим смо освојили своје прво светско (и уопште) злато, у Љубљани 1970.

Светски рекордер по броју медаља је легендарни совјетски стручњак Александар Гомељски (1928 – 2005) са 11 злата (осам европских, два светска, једно олимпијско) који је трајао дуже од било ког тренера. Он има седам узастопних финала (1959, 1961, 1963, 1965, 1967 – европска злата, 1964 – олимпијско сребро, 1967 – светско злато) а Ивковић је надомак седме узастопне финалне утакмице. Не треба сметнути с ума да Ивковић због санкција Уједињених нација није могао да учествује, као и наша репрезентација, на Олимпијским играма у Барселони 1992, Европском првенству у Немачкој 1993. и Светском шампионату у Торонту 1994 (заправо те године је Београд требало да буде домаћин, ал му је то такмичење одузето из истих разлога).

Тањевић је као селектор дебитовао с Југославијом на Европском првенству у Прагу 1981 (сребро), а 18 година касније, у Паризу, постао је европски шампион с Италијом, пошто је у полуфиналу избацио нашу репрезентацију. Поред њега још један стручњак успео је да се попне на постоље с два национална тима и опет је у питању наш човек – Светислав Пешић (европски првак с Немцима 1993, континентални и светски шампион с Југославијом 2001. и 2002). Иначе, Тањевић је био тренер Пешићу у Босни, баш у време кад се тај клуб пео на европски врх.

Александар Милетић