Од нашег специјалног извештача

Истанбул, 12. септембра – Синоћ нас је 0,5 секунди делило од финала а вечерас смо били без икаквих шанси у борби за бронзану медаљу на 16. светском првенству за кошаркаше: Србија – Литванија 88:99. Када се имају у виду све околности, почев од претходног шампионата у Јапану, када је наша репрезентација испала у осмини финала и играла испод просека, ово је без сумње успех, тим пре што се на четвртом месту нашла најмлађа селекција на шампионату (23 год, 8 месеци), која би своју снагу требало да докаже тек на 0лимпијским играма у Лондону 2012 и Рио де Жанеиру 2016, као и на наредном мундобаскету у Мадриду 2014.

Права је штета што наш тим, који је ако се изузму сусрети с Немцима и Литванцима, играо најмодерније уз амерички, није крунисао такве игре медаљом. Вечерас су наши кошаркаши изгледали као да им је неко узео душу, није било оне енергије која их је красила, није их служио ни шут, изгледало је као да су још остали на оних 0,5 секунди против Турака, када им је Тунчери одузео сребрна одличја која су већ видели себи око врата. Литванци, који су претходне вечери још у првом полувремену изгубили полуфинале од Американаца, деловали су мотивисаније и свежије и они су можда и најпријатније изненађење шампионата, имајући у виду то да се подмладили састав, спремајући се за лов на злато на Европском првенству наредне године у њиховој земљи.

Ово је први пут да наша репрезентација заврши на четвртом месту, а она је рекордер са освојеном готово трећином златних медаља (5 од 16). Осећај који смо имали после претходног шампионата у Јапану 2006. и овај данас су као небо и земља: онда смо се питали ко ће уопште хтети да игра за државни тим (тадашњи селектор Драган Шакота је био „колатерална штета“) а данас имамо врхунски састав, спреман да се равноправно бори с најбољим селекцијама на свету и да на сваком такмичењу конкурише за медаљу. И што је врло важно, овај састав има још много простора за напредак.

Када је селектор Душан Ивковић пре два лета окупио ову генерацију, у којој је најстарији капитен Ненад Крстић (27 год), први задатак је био да се после пет година посртања наше кошарке окупи перспективан тим чији би основни циљ био пласман у Лондон 2012. Због дебакла на „Евробаскету“ 2007 (деоба последња четири места, без победе) екипа је морала у квалификације за „Евро 2009“ у Пољској на коме је направљен неочекиван успех – сребрна медаља. За две године остварен је пласман у једно финале и једно полуфинале, а наредни задатак је да се на „Евру 2011“ у Литванији извади виза за Олимпијске игре у Лондону 2012, за шта ће, по свему судећи, бити неопходно минимум пето место.

Да не заборавимо и ток вечерашњег сусрета у коме су се среле репрезентације од којих свака тврди да долази из „земље кошарке“, земље добрих шутера и маштовитих играча. Литванци су у прве две четвртине имали по једног врло расположеног играча, у првој Јанкунаса, а у другој најбољег стрелца Евролиге за у прошлој сезони Линаса Клеизу, дојучерашњег саиграча Милоша Теодосића у Олимпијакосу. Јанкунас је крив што се наша почетна предност (18:9) истопила за тили час, јер је својом левицом за два минута нанизао осам поена, што је уз поене Поцијуса било довољно да наш противник дочека другу деоницу с предношћу.

Од шестог минута (18:9) до 19. Литванци су направили „серију“ 39:17 и повели са 48:35, што је била и њихова највећа предност у овом делу утакмице. Клеиза се поигравао с нашом одбраном, погађавши са свих позиција, па је на одмор отишао са 17 поена (тројке 3-3).

Литванија је била и бржа и прецизнија, а у нашем тиму није било никога ко је могао да повуче свој тим. Опредељење да се тројкама јури противник показало се као лоше, пошто никога није служио шут. Наш састав је у наставку покушао зонском одбраном да заустави разиграну спољну линију ривала, међутим, врло брзо је одлучен победник, када је Клеиза новом далекометном паљбом засуо наш кош (43:62, Клеиза у том тренутку тројке 5-5). Исти играч је у 29.минуту убио и последњу нашу наду (50:72).

Подсетимо, у низу великих сусрета које смо имали с Литванцима, ово је друга њихова победа која има посебну тежину. Прву су остварили у четвртфиналу Евробаскета 2003. у Шведској, када су нас као светске шампионе испратили кући с 16 поена вишка у нашем кошу.