У скраћеном НБА првенству 2011/12 (66 дуела) професионални караван приближио се завршетку прве половине надметања али већ сада је јасно да су нове снаге избиле у први план у потери за титулом.

У Источном удружењу са односом победа и пораза 23-7 на врху је Чикаго (други најбољи скор у лиги), док је на чело Западног удружења са 21-6 (број један у НБА) засела Оклахома. На „Истоку” Булси су иза себе, за сада, оставили све главне конкуренте (Мајами, Бостон, Орландо, Атланта) у борби за водећу стартну позицију у плеј-офу, док на „Западу” Тандерсима у леђа гледају Сан Антонио, Далас, Л. А. Лејкерси и Клиперси.

Поред „Грмљавине” на „Западу” у категорију пробуђених спадају и Л. А. Клиперси, Хјустон и Денвер, док уз „Бикове” на „Истоку” окоштали поредак ће покушати да размрдају и Филаделфија и Индијана.

Када би се рачунало јучерашње пролазно време, плеј-оф слика би изгледала овако, „Исток”: 1. Чикаго (23-7) –8. Њујорк (13-15), 2. Мајами (21-7) – 7. Бостон (15-2), 3. Филаделфија (19-9) – 6. Орландо (17-11), 4. Атланта (18-10) – 5. Индијана (17-10). „Запад”: 1. Оклахома (21-6) – 8. Јута (14-12), 2. Л. А. Клиперс (17-8) – 7. Денвер (16-12), 3. Сан Антонио (19-9) – 6. Хјустон (16-12), 4. Далас (17-11) – 5. Л. А. Лејкерс (16-12).

Биће занимљиво видети како и да ли ће проверени, али ветерански тимови попут Бостона, Лејкерса, Сан Антонија и браниоца титуле Даласа успети да се одупру налету „младих лавова”. На папиру, свако друго финале „Истока” осим дуела Чикаго – Мајами представљало би огромно изненађење. На „Западу” је ситуација традиционално неизвеснија, па поред „сигурне” Оклахоме на другој страни могли би да се нађу Лејкерси, Далас, Клиперси, можда чак и Сан Антонио.

И док је у групном учинку јасно да се карта кошаркашке моћи полако, али незаустављиво мења, у надметању за појединачна признања стара гарда (не толико по годинама живота, већ зато што је неколико сезона у конкуренцији за трофеј) још увек чува позиције.

Три главна кандидата у трци за МВП звање су Леброн Џејмс (Мајами), Коби Брајант (Лејкерси, са начетом 34. годином једини прави ветеран по крштеници) и Кевин Дурант (Оклахома), а из другог плана шансу вребају Дерик Роуз (Чикаго), прошлогодишњи изненађујући МВП (кубури са повредом леђа), сјајни плејмекер Крис Пол (Л. А. Клиперс), најбољи центар НБА Двајт Хауард (Орландо) и Кевин Лав (Минесота), једини аутсајдер у овом пробраном друштву.

Нико од тројице српских кошаркаша у НБА не може да се у 2011/12 похвали остварењима чак ни за оцену „три”. Дарко Миличић (Минесота) на 20 мечева исто толико пута је био стартер (не игра од 3. фебруара због повреде) провевши на паркету просечно 18 минута и 18 секунди уз шут од 43,8 одсто, 5,6 поена, 4,2 скока и 1,2 блокаде. Владимир Радмановић (Атланта) је за 27 дуела (три пута стартер) и 16 минута и 54 секунде био стрелац 4,7 поена (за три је шутирао 39,7, а укупно 36,6 одсто), уз три скока и 1,3 асистенције. Александар Павловић (Бостон) је на 16 (четири пута у првој петорци) утакмица и 11 минута и 12 секунди на терену давао 2,6 коша просечно уз шут од 40 одсто, плус један скок.

Најзапаженији у шампионату од оних за које смо не тако давно навијали у нашим дворанама је бивши играч Партизана Црногорац Никола Пековић. Он је у Минесоти у игри проводио просечно 21 минут и 24 секунде и за то време дао је 10,8 поена уз 6,2 скока и шут од 63 одсто.

Јан Весели, други „партизановац“, после почетног узлета, свео је учинак на приближно онакав какав се очекује од почетника у најјачој кошаркашкој лиги на свету: 21 меч (пет пута стартер), 15 минута и 18 секунди, шут 47,4 одсто по 2,8 поена и скокова.