Распадом СФРЈ и ратовима који су вођени на овим просторима, Балкан је постао прави бувљак различитих система наоружања. Не само да се из некадашње Југославије купује и препродаје оружје, већ се и у неке бивше југословенске републике, сада самосталне државе, и увози оружје које је у неким армијама постало већ застарело. Крајем 1990. Хрватска је из Мађарске илегално увезла веће количине оружја, ту је још и необјављена афера са увозом оружја из Бугарске речним путем. Затим је Југословенска ратна морнарица запленила у јужном Јадрану брод са око 50.000 тона различитог наоружања. Чувени „барски товар”, од пушака, до топова и хеликоптера, све за једну од ратујућих страна у нашим сукобима. Крајем лета 1991. „мигови” Југословенског ратног ваздухопловства пресрели су карго „боинг-707” угандских ознака са илегалним товаром јужноафричког наоружања за Хрватску. Сироти Антун Кикаш из Канаде, који је платио и превозио то оружје, по принудном слетању на аеродром Плесо крај Загреба, оставио је у авиону и свој сако рекавши само једну реченицу: „Ко ме изда?”

А онда је започео рат, и шверц оружја је постала уобичајена ствар. Међународни ембарго на увоз оружја за неке ратујуће стране уопште и није важио. Влада Алије Изетбеговића добијала је оружје из Турске и Ирана са благословом и знањем тадашње администрације у Вашингтону. Амбасаде западних држава све су то знале. Вишкови оружја из неких држава некадашњег Варшавског пакта преселили су се на простор бивше СФРЈ. Зараде су биле добре, за етичку страну посла и ембарго нико није питао. После завршетка ратова у Хрватској и БиХ, влада у Сарајеву добила је донације у облику америчких тенкова М-60 и француских тенкова АМХ из Египта и Емирата, хеликоптере УХ-1 и пушке М-16 из САД, топове из Египта... Македонија је добила донације у виду тенкова Т-55 из Бугарске и оклопних транспортера М-113 и „леонидас” из Грчке...

 Ту  је и Албанија, чији су војни магацини похарани у невиђеним пљачкама 1997. године. Огромне количине наоружања некадашње албанске армије сада су на тржишту, јер том оружју је век трајања већ прошао, оно је било неквалитетно ускладиштено, а како је кинеске производње није ни скупо. По калибрима је компатибилно наоружању у Авганистану и Ираку.

Иначе, старо, постојеће наоружање из арсенала ЈНА постало је некомпатибилно са западним оружаним системима, па су неке нове државе на Балкану пожуриле да га или поклоне, или продају. Тако се оружје из БиХ и Црне Горе нашло у Авганистану и Ираку, а и Србија је продала и продаје оружје Ираку. Наиме, Американци су закључили да је с обзиром на квалитет некадашњег југословенског оружја и његове калибре то оружје сасвим добро за опремање нових армија у Авганистану и Ираку. У све те послове са продајом укључене су и одговарајуће секције америчких амбасада у државама из којих се извози, или се у њих увози оружје.

 Из Србије не може да се извезе ни један метак, а да то не одобри америчка амбасада у Београду. Пре амбасаде, дозволе издају наше Министарство одбране, Министарство спољних послова, БИА и Министарство унутрашњих послова, па онда на крају и господин Динкић. И кад све те институције кажу „да”, америчка амбасада све то може да заустави и каже „не”. Наравно, паметнији прво позову једног пукицу у нашем Министарству одбране који је задужен да пита Американце шта они мисле. Онда наш пукица појури до америчке амбасаде и тамо затражи мишљење. Онда амерички пукица пита Вашингтон и тиме се прича ближи крају. Односно, следи „да”, или „не”.

 Нормална процедура била би да се са наше стране погледа да ли је нека земља на листи ембарга коју су прогласиле УН. Ако није, онда не би требало да буде никаквих сметњи за извоз наоружања у ту земљу. Но, како смо ми савезници са Америком и Великом Британијом, ми обавезно погледамо да ли је земља увозник нашег оружја на некој интерној листи забране САД и Велике Британије. Јер, не дај Боже да се ту за......

  Но, има ту још и додатних игрица, јер у Србији се извозом и увозом наоружања бави скоро 70 разних фирми и компанија. Које све гаје одређене односе са политичким и војним факторима ове земље, и наравно са америчком амбасадом. Углавном, изазови су у тим пословима јако велики, јер је и новац велики. Зато и потпуно разумем да се ту и тамо и нека екселенција оклизне у тим пословима. Наиме, мандат екселенције је највише четири године, а дијаманти су вечни...