После батина које је добио Страхиња Милошевић, кошаркаш Партизана у ноћи између суботе и недеље на вратима новосадског клуба „Студио” када су га брутално претукли радници обезбеђења, подигла се прашина око тога ко и како чува улазе у познате ноћне барове и дискотеке.

Браћа Бојан и Дамир Михајловић, који су осумњичени да су претукли Страхињу и његовог оца Душана, поред послова у вези са обезбеђењем ноћних клубова, баве се и ултиматфајтом, где су током протеклих година остварили запажене резултате. Они су ухапшени и под истрагом су.

Испоставља се тако да тачних података о томе колико агенција за физичко-техничко обезбеђење постоји у Србији нема. Пре свега зато што велики број оваквих предузећа и није регистрован за поменуту делатност. Послом заштите многе фирме баве се под окриљем других занимања, а према речима „Политикиног” саговорника из једне од престоничких агенција за обезбеђење, већина таквих предузећа користи недостатак јасних закона и прописа који би регулисали ко овим послом може да се бави и какве услове треба да задовољи.

– Ангажовање радника се своди на оцену и процену онога ко отвара агенцију. Ко ће бити унајмљен, какав је састав радне снаге, зависи од клијента који наручује заштиту. Због тога није познато колико има агенција за обезбеђење и колико људи у њима ради – објашњава наш саговорник.

Према слободној процени у престоници послује око 1.000 агенција, удружења и нерегистрованих група које се баве заштитом људи и објеката, а осим њих, ту су и јавна предузећа која имају своје обезбеђење. У великим приватним агенцијама понекад ради и од пет до седам хиљада запослених.

– У таквој ситуацији не води се рачуна о квалитету људи нити се спроводе провере њихових способности. У Британији агенције овог типа не смеју да имају више од 200 до 300 запослених док у Србији нема ограничења – каже он.

У нашој земљи не постоји закон који би регулисао рад радника обезбеђења. У земљама окружења постоје прописи у којима је прецизирано да онај који се бави овим послом не сме да буде кривично кажњаван, да мора проћи одговарајућу обуку, од њега се траже потврда о психофизичком здрављу и друге гаранције које мора да приложи послодавцу.

– Прописи овде не постоје па власници прескачу поменуте процедуре. Има, наравно, агенција које поштују правила и од кандидата траже основне и податке о томе ко су и где су радили, а затим следе провере кроз казнену евиденцију и оцену њихове стручности, обучености и квалитета – истиче наш саговорник са дугогодишњим искуством.

Када је реч о угоститељским објектима у Београду, Новом Саду и другим већим градовима, пракса пословања, међутим, сведочи о постојању „паралелног” света обезбеђења у ком главну реч воде „незваничне” и нерегистроване „агенције” за физичко-техничку заштиту. Њихови „радници” по правилу су људи сумњивих профила, од локалних силеџија до познатих криминалаца, чији „хонорари” за вече делују занемарљиво у односу на приходе од осталих „бенефиција” које доноси чување клубова и контрола улаза.

– Унајмљивање проверених агенција често је трошак који власници настоје да избегну па за услуге ангажују „препоручене” такозване жестоке момке који са својом екипом преузимају улаз. Неретко су то локални батинаши, кик-боксери аматери са више мечева на улици него у рингу и најјачи момци из теретане. Иза њих стоји криминални клан који, стичући монопол над контролом гостију, омогућује својим дилерима да неометано уђу и продају наркотике. Људи на улазу брину се да нико из супарничког клана не приђе локалу због чега су се дословце водили и воде ратови обезбеђења око тога ко ће шта да „чува” – каже за „Политику” бивши припадник једног таквог тима са радним искуством у неколико београдских објеката.

Аутор Новица Коцић

Најсочнији плен за криминалце свакако су престонички сплавови кроз које се за једно вече „проваља” велика количина наркотика. Отуда обезбеђење на београдским кејовима махом ради за најпрепознатљивије ликове српског подземља. Колико је освајање наркотериторије приоритет криминалних кланова сведочи и чињеница да су многи клубови променили власнике непосредно пошто су дошли под капу оваквих „чувара”.

– Сценарио је следећи: обезбеђење отвори простор наркодилерима после чега криминални клан ради потпуне сигурности посла одлучи да преузме клуб. Рекетирање кулминира понудом за откуп локала коју власник не може да одбије. Ортаци „чувара” са улаза свако вече улазе у клуб и изазивају туче што убрзо растера госте и „обори цену” локалу. Власник је онда принуђен да пристане на откупну понуду или, у случају рекета, плати додатну суму како се инциденти не би понављали – прича наш извор, подсећајући на случај једног београдског сплава који је пре четири година био поприште учесталих туча у којима обезбеђење није интервенисало, а убрзо је променио и власника.

Ратови обезбеђења изашли су на видело још 2006. када је у београдском „Метрополу” за дочек Нове године избила масовна туча и пуцњава у којој је учествовало обезбеђење клуба, са овдашњим шампионом у ултимајтфајту. Крајем следеће године у престоници је у експлозији аутомобилске бомбе убијен Марко Ф., један од истакнутијих Дорћолаца који се борио за превласт над престоничким сплавовима и клубовима. Његови пријатељи претходно су ухапшени на једном сплаву пошто су разбијеним флашама насрнули на обезбеђење и полицију. Многе криминалне групе у међувремену су основале сопствене „агенције” за обезбеђење од којих су неке формално прешле у легалне токове. Познато је да је МУП Србије пре три и по године издао дозволе за набавку и ношење ватреног оружја агенцији „Тотал секјурити систем” у власништву Марка Шарића из Пљеваља. Радници ове агенције потом су били ангажовани на чувању објеката у власништву одбеглог Дарка Шарића, међу којима су кафе „Паскући”, ресторан „Код” и сплав „H₂O”.

Б. В. – М. Л.