Један француски политичар изјавио је после Другог светског рата да толико воли Немачку да му је изузетно драго што их има две. Мислим да је српска јавна сцена ових дана преплављена сличном врстом „љубави” према радикалима.

Радикали одавно нису она војнички дисциплинована екипа која се креће по команди и која је код противника изазивала неку врсту страхопоштовања.

Ове су године у време избора више личили на раштимовани оркестар. И није ту реч само о погоршаним односима између неколицине главних лидера. Партијска дисциплина је попуштала на свим нивоима, кадрови су се почели гложити, а у неким крајевима је прорадио већ познати СПО синдром, да странка на изборима осваја мање гласова него што у тој средини званично има чланова.

Око тога ће се сад испредати митови, али чињеница је да су са избијањем Николића у први план, од 2003. и готово сензационалне победе над фаворизованим кандидатом ДОС-а Драгољубом Мићуновићем, па све до парламентарних избора јануара 2007, радикали доживљавали континуирани успон. На власт ипак нису дошли, што због Коштуничиног политичког маневрисања, а делом и због Шешељевих хашких директива.

Нема сумње да су Николићево искуство, смиреност и толеранција дубоко уграђени у темеље радикалских успеха и неуспеха последње деценије. На његову жалост, а можда и не само његову, његова испружена рука често је остајала у ваздуху, тј. на другој страни није било никога да је искрено прихвати. Његови „реформски” напори на нормализацији, системизацији и тихој „дешешељизацији” радикала или нису примећивани, или су, уз призивање пословице о вуку који мења длаку али не и ћуд, жигосани као још једно радикалско лукавство. Другој, владајућој Србији, која сада рони крокодилске сузе над „добрим Томом”, Николић је био потребан и добар само онда када гаси политички пожар, када се предаје и признаје пораз.

С друге стране, Шешељ никада није намеравао да буде само „енглеска краљица” и да руковођење странком заиста препусти Николићу, Вучићу и осталима. Међутим, пре мање од годину дана, Маја Гојковић и Томислав Николић – чак и без Вучића, а камоли са њим – представљали су тандем који је практично у свако доба Војиславу Шешељу могао рећи „не”. Лидер је зато свој притисак пажљиво дозирао и вребао прилику. Чекао их је и ломио једно по једно.

А онда је Шешељ успешним штрајком глађу и ефектним наступом у хашкој судници медијски и политички васкрсао, док се, на другој страни, након два узастопна пораза на председничким и парламентарним изборима, Николић нашао у кризи.

Шешељ и демократе тренутно јесу несумњиви добитници. Први вероватно мисли да се релативно безболно ратосиљао највећег страначког конкурента, а ДС се нада цепању најјаче опозиционе странке. Но, Шешељ ће тек да види колико ће све ово да га кошта. А, с друге стране, без Николића и без власти, „решешељизовани” радикали могу постати опаснији противници Тадићевој „европској Србији” него пре.