У јеку преговора Београда и Приштине о заједничком управљању административним прелазима, односно границом како то тумачи Приштина, Русија је постигла сличан споразум са Грузијом. Тај споразум предвиђа међународни надзор трговине, укључујући и део дуж границе Русије са Абхазијом и Јужном Осетијом.

Прихватањем компромисног решења швајцарског посредника отклоњен је услов који је од лета 2008. године, односно „кавкаског рата” на територији Грузије, био главни услов Тбилисија за чланство Русије у Светској трговинској организацији. Тако је Русија половином децембра, после 18 година чекања и преговарања, примљена у чланство ове организације, што ће јој омогућити већи обим трговинске размене, пре свега са ЕУ.

Одлука је донесена консензусом, после посредничких услуга Швајцарске, а коначан споразум укључује електронску размену података о трговини и међународно надгледање границе између Русије и Абхазије и Јужне Осетије. То су два региона, која Грузија сматра својом територијом, која су Русија и неколико земаља признале као независне државе.

Пошто ниједна држава не може да уђе у СТО ако не реши све проблеме са земљама чланицама и Русија је морала да разреши свој проблеме са Грузијом. Компромисно решење је нађено у томе што је Русија укинула највећи део трговинске блокаде према Грузији, што је Тбилисију важно имајући у виду ширину границе према Русији и чињеницу да је највећи део њених производа управо намењен за руско тржиште, а чине га пре свега пољопривредни производи, тропске и суптропске културе, кисела вода, цвеће...

Иако је Грузија тражила да Русија призна њен територијални интегритет, укључујући и две републике које су се отцепиле, Москва то није учинила, али је уступак направила поводом питања надгледања дела границе са Абхазијом и Јужном Осетијом, прихвативши неутралног посредника у виду приватне швајцарске фирме за обезбеђење која ће надгледати промет робе.

Док председник Грузије Михаил Сакашвили на овај споразум гледа као на дипломатску победу и руско признање грузијских царинских граница, нису забележене изјаве руских званичника. Ни у амбасади Русије у Београду нису се могли добити никакви коментари поводом овог случаја нити одговори на питање да ли има сличности са „косовским преседаном”.

Подсетимо, приликом сукоба у Грузији Американци су били бесни због руског позивања на „косовски преседан”, док из депеша објављених на Викиликсу сазнајемо да је амерички амбасадор у Москви јавио Вашингтону да чак и руски невладини прозападни аналитичари сматрају да руска акција у Грузији „само следи амерички пример интервенције на Косову”.

Виши научни сарадник у Институту за међународне односе и одличан познавалац односа на простору бившег СССР Драган Петровић каже за „Политику” да се у случају овог трговинског споразума не може правити аналогија са споразумом о интегрисаном управљању царином између Београда и Приштине, јер Абхазија и Јужна Осетија нису део Русије, која признаје њихов међународно-правни субјективитет, али у овој фази не полаже право на те територије, него се задовољава тиме да су оне независне од Грузије.

„Нема аналогије са српском страном, пошто Београд полаже право на територију Косова и Метохије и у спору је са Приштином око тога”, каже Петровић и наводи да постоји још једна правна ограда која ова два случаја не доводи у исту раван.

„У Уставу СССР било је предвиђено да федерална јединица Грузија (по овој специфичности Грузија се разликовала од велике већине осталих бивши совјетских република) има могућност да распише референдум за отцепљење, што је и учинила, онда и њене аутономне републике Абхазија, Јужна Осетија и Аџарија имају право да распишу референдуме о свом статусу, што су и оне учиниле, али их Грузија није уважила. Познато је да по уставу СФРЈ Косово и Војводина нису имале статус република него покрајина”, подсећа Петровић и наводи да постоји још једна немала разлика: Срби са Косова и Срби из остатка Србије су један народ, који има матичну државу Србију.

„Абхази и Јужноосетинци нису Руси, него у Русији само виде заштитника у свом бежању од Грузије, а Русија се не уједињује са њима, него само подржава њихов субјективитет”, каже Петровић.

Куриозитет овог компромисног договора је то што ће у случају надзора руске границе са Абхазијом и Јужном Осетијом бити ангажована приватна швајцарска фирма за обезбеђење, а не грузијски цариници.

На основу свега тога, Петровић закључује да ће бити занимљиво видети како ће се овај споразум спроводити.

„Русија је у овом случају јачи партнер и већ је добила сагласност Грузије. Вероватно ће споразум у једном временском року функционисати у обиму који би задовољио како-тако обе стране, али се на дуге стазе поставља питање које ће то бити силе које ће надгледати поштовање тог споразума, онако како то и Тбилиси очекује”, закључује Петровић.