У вре­ме НАТО бом­бар­довања, Ве­сли­ја Клар­ка „мучила” је дилема да ли да на Ср­бију баци до тада непозна­ти тип бом­бе велике разор­не моћи – с наја­вом или без ње, записао је у свом дневнику Алистер Кембел, бив­ши савет­ник за медије То­нија Блера.

Кембел је први део дневника под називом „Блерове године” обја­вио 2007. године. Британ­ски „Гардијан” ју­че је обја­вио делове из дру­ге књиге Кембелових дневника, који ће се у про­даји наћи 20. јануа­ра, а у који­ма стратег медијског рата про­тив Србије, савет­ник тадашњег бри­тан­ског пре­мијера, обја­шња­ва позадину читавог низа догађа­ја који су пра­тили НАТО бом­бар­довање 1999. године.

(НАТО је покре­нуо кам­пању бом­бар­довања Ср­бије. Спор тем­по бом­бар­довања и истовре­мена тежња НАТО-а да упу­ти ја­сну поруку иза­зва­ли су нер­возу у Да­у­нинг стриту. Усред рас­туће нелагод­ности у Ве­ликој Британији, Кембел је спреман да помог­не НАТО-вом медијском тиму.)

Пе­так, 2. април 1999. – Још увек сам био ја­ко умо­ран и од исцрпљености сам почео да осе­ћам трн­це у ногама. Гу­били смо про­пагандни рат про­тив Ср­ба. То­ни Блер је звао раније и желео је да се ствари ја­ко убрзају.

Блер је раз­говарао је с Би­лом Клин­тоном о претераној опрезности војних стратега. Такође је причао и са Маргарет Та­чер про­шле ноћи и она је била запањена чиње­ницом да су војни коман­дан­ти и амбасадори држава чланица НАТО (цивили) међусобно рас­пра­вља­ли о метама. Желео је да упу­ти поруку да поја­чавамо нападе. Рекао сам му да смо то већ ура­дили.

Уторак, 6. април, По­родич­ни одмор у Фран­цуској: – Де­сни­чар­ски настроје­ни комен­татори су урлали на сав глас и сло­жили смо се да про­бамо да убе­димо Та­чер­ку и Чарлса Па­у­е­ла (ње­ног бив­шег савет­ника за спољну политику) да кажу да им није пра­во што левичари воде рат, али да би тре­бали да подрже оно што радимо. НАТО би могао да посрне, али смо били одлуч­ни да ста­вимо комуникације под кон­тро­лу и обезбедимо да пре­сто­нице буду више усредсређене на ствари које говоре и раде.

Среда 7. април– Имали смо нешто успеха са стратегијом за десни­цу, Чарлс Па­у­ел и Дејвид Харт (бив­ши Та­чер­кин савет­ник), при­ста­ли су, али су нас десни­чар­ски опредеље­не новине и комен­татори толико мрзели да су били одлучили да дају све од себе да све про­пад­не. Да је ово био рат који воде торијевци, они би га подржали на сва­ком кораку.

Че­твр­так, 8. април – Ни­сам никако успевао да се искљу­чим и почео сам да сми­шљам про­мене за које сам сма­трао да су нам потребне у вези с међу­соб­ним комуникација­ма. Много се ствари сада вртело око комуникација. Војно, НАТО је вишеструко моћнији од Београда. Али Ми­лошевић је имао пот­пуну кон­тро­лу над сво­јим медији­ма и наши медији су били осе­тљи­ви на оно што су они обја­вљи­вали. Мо­гли бисмо да изгубимо бит­ку за јавно мње­ње и уко­лико спу­сти­мо гард у неким од држава НАТО има­ће­мо про­блем да ово наста­вимо.

Пе­так, 16. април – Пробудио сам се у 5.30 и ушао у воз за Брисел у 6.53. (Ди­рек­тор комуникација НАТО Џејми) Шеј је био фасци­ниран начином на који смо, као нови лабуристи, про­менили при­ступ медији­ма и био је уве­рен да и они могу из тога сва­шта нау­чити. Рекао сам му да немамо пре­више вре­мена. Требало нам је више љу­ди и боља организација. Требао нам је стратешки при­ступ комуникација­ма, сна­жни­ја цен­тра­лизација, тако да се све пре­сто­нице осе­ћа­ју делом оно­га што смо говорили и радили, али и да има­ју пра­во да зна­ју о чему се ради, чак и уко­лико немају пре­тераног ути­цаја.

Ре­као сам (генерал­ном секре­тару НАТО Ха­вије­ру) Со­лани да, уко­лико жели да ја поново иступим, тре­ба само да ми каже. Од­говорио је да му се сви­део начин на који смо при­питомили медије. Ре­као сам му да нисмо, али да смо их навели да помисле да је­смо.

Глав­нокоман­дују­ћи сна­га НАТО, аме­рич­ки генерал Ве­сли Кларк, дозво­лио ми је да говорим баш дуго. Ре­као је: „Да­кле, сви­ђа ми се доста од оно­га што сте рекли и, да не око­лишам, морамо нешто да пре­дузме­мо јер смо на иви­ци про­пасти”. Би­ло је при­лич­но узнемирују­ће чути га како то отворено изговара, као што је узнемирују­ће било када ме ухватио под руку и на одласку ми рекао: „Срећно, Алисте­ре, сви ми рачунамо на вас”. Од­говорио сам: „Зар то није тре­бало ја вама да кажем?”

Би­ло је мало застрашују­ће што сам, на врхун­цу војне кам­пање, седео с генералима и говорио им како да је воде, бар када је реч о њеној медијској страни, и жалио се да им у медијској кам­пањи недоста­је дисци­пли­на која се од војске оче­кује. Об­ја­снио сам му да нисам залуђе­ник сло­бодом медија и заи­ста сам осе­ћао да понекада пре­више ода­је­мо. Ре­као сам му да не бих при­казао напад на воз. Од тога нисмо имали никакве користи. Уколико водите рат, морате ратовати на свим нивои­ма.

(Ка­ко је војна кам­пања одмицала Блер је био све одлуч­нији да би НАТО тре­бало да се при­пре­ми за рас­поређи­вање коп­нених сна­га – што је иза­зва­ло бес у неким кру­говима у Ва­шингтону. Блер је посету Ва­шингтону у част 50. годишњи­це НАТО искористио да се заложи за коп­нене сна­ге.)

Среда, 21. април, Бе­ла кућа– То­ни Блер је рекао да бисмо морали да код Ми­лошевића иза­зовемо већу неизвесност око упо­тре­бе коп­нених сна­га. Бил (Клин­тон) је рекао је да није за то, као и Сенди (Бергер, савет­ник за нацио­нал­ну без­бед­ност). Он је рекао да би било нео­д­говор­но да не поч­немо да пра­вимо неке пла­нове, али на начин који не би довео до подела међу савезни­цима.

Че­твр­так, 22. април – То­ни Блер је рекао да ће, уко­лико Бил није сигуран, оти­ћи да га убе­ди, јер се ова­ко нешто не може извести без САД. Ко­ликом ризику излажемо наше односе? Џо­натан (Па­у­ел) га је под­сетио на вре­ме када је Та­чер­ка рекла Бу­шу да није вре­ме за оклевање (диску­товали су о ирачкој инвазији на Ку­вајт августа 1990. године).

Разлика је, ука­зао је То­ни Блер, у томе што је „она била пре­мијер дуго, а ја сам овде тек две године”. Али рекао је да жели да се поново саста­не с Би­лом Клин­тоном и нагла­сио да неће­мо моћи да се тек тако извучемо. Снажно је осе­ћао да у историји посто­ји сло­бод­но место за Би­ла Клин­тона што би оду­вало све сме­ће о ње­говом при­ват­ном животу. Не­пре­ста­но је понављао да је то морал­но питање. Био је сав успла­хирен и, иако је на себи имао само гаће и чарапе, било је тешко не схватити га озбиљно, иако сам га све вре­ме охрабри­вао да се обу­че.

(Блер је одлетео за Чи­каго ради једног од најважни­јих спољнополитич­ких говора за вре­ме сво­је вла­давине, током које је успоста­вио принцип либерал­ног интер­вен­цио­низма. У том говору су предста­вље­ни принципи пре­ма који­ма једна суверена држава може напасти дру­гу.)

То­ни Блер је деловао све забри­нутији јер смо замоље­ни да помог­немо опе­рацију која би се могла окончати тра­ља­вим договором. Уколико би се тако нешто догодило, никада више не бисмо могли да пошаље­мо наше сна­ге у неку опе­рацију те врсте.

Не­деља, 25. април – Не­мач­ки кан­целар Герхард Шредер ме је питао како тече наша кам­пања дез­инфор­мисања. Ре­као сам му да би текла мно­го боље кад би се укљу­чило још неколико Не­маца. То­ни Блер је одвео Би­ла Клин­тона у одвоје­ну про­сто­рију, где су били само њих дво­ји­ца, где га је опет при­тискао око коп­нених сна­га, рекав­ши да нам је потребно пра­во решење и да се то може догодити само уко­лико Сје­диње­не Др­жаве ја­сно кажу да ће бити спрем­не када за тако нешто дође вре­ме. Ка­сни­је је рекао да је Бил био врло колебљив.

Та­кође, рекао ми је да би ја тре­бало да пре­у­змем руковође­ње целом медијском опе­рацијом.

Уторак, 27. април – Пу­товање аутомобилом и ручак у зам­ку надомак Брисела, који је користио Ве­сли Кларк. Он ми је рекао да посто­ји бом­ба коју желе да упо­тре­бе и која може да уни­шти про­стор величине четири фуд­бал­ска игралишта, а да се тек тада активирају гра­нате па се ште­та додат­но про­шири. Ре­као је да Ср­би не зна­ју да је има­мо. Пи­тање је је­дино да ли да их упо­зоримо или је једноставно упо­тре­бимо?

Те­шко питање. Ре­као сам, уко­лико је ипак упо­тре­бите, ја­вите нам раније да бисмо до тада могли да сми­сли­мо одговарају­ће обја­шње­ње.

Че­твр­так, 29. април, Да­у­нинг стрит – Указао сам (То­нију Блеру) да већи­на осталих дели мишље­ње Би­ла Клин­тона о коп­неним сна­гама – Шредер, Ши­рак, Јељцин. Али, Блер је рекао да војни стручњаци твр­де да без тога не можемо да победимо, написао је Кембел, а пренео „Гардијан”.        

М. А.

-----------------------------------------------------

Ко је Алистер Кембел

Алистер Џон Кембел је почетком 1980-их започео новинарску каријеру као писац порнографских прича, неко време се лечио од алкохолизма и депресије, па почео да гради каријеру у ,,Дејли мирору” и другим британским листовима, искушавајући се и у спортском новинарству.

Успоставио је блиске везе с Лабуристичком партијом, а када је на њено чело 1994. дошао Тони Блер он је именовао Кембела за свог портпарола. Пошто су лабуристи победили на изборима 1997, Блер је поставио свог поузданика на дужност директора за комуникације и стратегију.

Када је Блер окончао премијерски мандат, његов врли сарадник посветио се раду у медијима и писању књига, с несумњивим успехом, пошто се пуну деценију налазио у самом средишту Блерове и лабуристичке политике, али и политике НАТО-а и Европске уније, укључујући и агресију НАТО-а на Србију, као и рат Алијансе у Ираку и Авганистану.

Сл. К.