Тема дана

Трагом вести

Коме је потребан „случај” Диковић

Припадници војске Југославије на Косову и Метохији уочи почетка НАТО бомбардовања 1999. године (Фото Горан Томашевић)

Саопштење Фонда за хуманитарно право којим се доводи у питање подобност генерал-потпуковника Љубише Диковића за обављање функције начелника Генералштаба Војске Србије, због наводног учешћа у ратним злочинима на простору Косова и Метохије и централне Србије препуно je неистина и грубих фалсификата.

Самим тим следи и питање коме треба једна таква афера и ко све у нашем друштву живи од сличних афера. Није спорно да је на Косову било злочина и да се сваки злочин мора процесуирати, али потпуно је неодговорно када се у јавност пласирају непотпуне и паушалне оцене.

Фонд за хуманитарно право оптужио је генерала Диковића да је током 1994. и 1995. године, док је био командант 16. граничног батаљона, учествовао у хапшењу муслимана који су, бежећи из БиХ, потражили спас у Србији. У оптужби фонда конкретно се наводи да су 24. јула 1995. четири таква лица предата органима МУП-а Бајина Башта и Војсци Републике Српске, и да су касније ти људи убијени.

Оптужбе не стоје, јер је генерал Диковић примио команду над том јединицом 1. марта 1994, а већ 1. септембра исте те 1994. године упућен је на једногодишње школовање у Генералштабну академију, тако да у инкриминисано време није могао да буде на месту команданта 16. граничног батаљона.По завршетку Генералштабне академије упућен је на нову дужност.

У оптужбама Фонда за хуманитарно право против генерала Диковића стоји да је под његовом командом у 37. моторизованој бригади из Рашке, од маја 1998. године и касније, више официра службе безбедности, међу којима и потпуковници Слободан Стошић и Миодраг Ђорђевић, дакле да су они обучавали и осуђенике из затвора у Сремској Митровици као добровољце-припаднике ВЈ. Генерал Диковић је примио дужност команданта 37. бригаде тек 3. новембра 1998, тако да у време које фонд спомиње није био на тој дужности.

Потпуковник Стошић је више пута дисциплински кажњаван, због основане сумње да је на Косову починио злочине, заједно са појединим припадницима јединице, 7. јуна 1999. ухапшен је и због кривичног дела из члана 142.КЗ СРЈ ратни злочин против цивилног становништва, предат је Војном суду у Нишу. Поступак његове одговорности управо је и покренуо генерал Диковић. Сви расположиви подаци у погледу активности потпуковника Стошића на Косову предати су Центру за сарадњу са Међународним кривичним трибуналом.

Фонд за хуманитарно право оптужује генерала Диковића да је 20. априла 1999. године, за време рата на Косову, наредио капетанима Драгану Митровићу и Бори Аџемовићу да „супротно правилима” дођу до њега моторним возилом и да су том приликом изгубили животе у терористичком нападу ОВК. Тачно је једино да је тог дана Драган Митровић, командант батаљона у 37. бригади, присуствовао реферисању у команди бригаде у Србици, након чега се враћао у рејон свог батаљона када је из заседе нападнут и убијен. То шта се подразумева под формулацијом „супротно правилима”, а коју је употребио Фонд остаје непознато.

Фонд за хуманитарно право оптужује генерала Диковића да је учествовао у „присвајању имовине Албанаца не само са подручја Дренице већ и целог Косова” и да је током 1998. наредио да се из Белаћевца довезе један багер-копач и прода цивилном лицу. Током 1998. године генерал Љубиша Диковић није био на територији Косова и Метохије. Фонд оптужује генерала Диковића да је за себе задржао моторна возила „ландровер” и „мерцедес”, као и да је постао власник 1000 комада крупне и ситне стоке, наравно, отете од косовских Албанаца.

Није спорно да су косовским Албанцима у време рата милом или силом узета разна моторна возила, па и крупна и ситна стока, и да све то није у вези са ратом и правилима витешког понашања, али генерал Диковић заиста није узимао нити узео аутомобиле за себе, па још и да је постао власник крупне и ситне стоке, то је неистина. Заправо, колико знам генерал Диковић нема ни салон аутомобила, нити фарму стоке.

И на крају ове тужне приче чињеница јесте да Међународни кривични трибунал у предмету ИТ-05-87-Т, „Тужилац против Милутиновића и других” нигде не спомиње генерала Диковића ни као осумњиченог, ни као одговорног за ратне злочине.

Остаје да се јавност запита: чему све ово?

Мирослав Лазански
објављено: 26.01.2012.

Последњи коментари

Milos Obilic | 31/01/2012 16:01

E moj generale gdje ti je sablja. Sablja ti nije data radi ukrasa nego radi upotrebe. Al linea pojena - nijedan cas bez poteza. Ko te se boji taj te postuje. Napoleon je rekao da je bolja vojska magaraca koju vodi lav nego vojska lavova koju vodi magarac - ti si lav i samo napred.........

Сретен П. Стефановић | 31/01/2012 18:51

Чуди ме да г-ђа Кандић, у својој оптужби, против генерала Диковића, није навела где је генерал Диковић, куповао храну за онолику стоку (марву),коју је одузео од Албанаца? До када мисли наша Влада да дозвољава рад оваквим организацијама?. Зар ми нисмо суверена држава?.Мислим да је доста било ружних испада, не само појединаца, већ читавог народа, од организација којима смо пружили гостопримство, а који је незаслужују. Баш је та г-ђа упучена у све па би јој могао позавидети и чувени шпијун Џемс Бонд на информацијама.

Ben Alkibijad | 01/02/2012 07:15

U Srbiji prilike su takve,babe slave preziru junake.