Када је један суграђанин својевремено склопио договор са двоје странаца да им редовно, по обострано задовољавајућем курсу, продаје девизе, није ни слутио да ће остати без 300.000 евра. Редовно је са гостима из иностранства насред улице, пред хотелом где су наводно одсели, размењивао велике суме новца у кесама из самопослуге. Под ведрим небом, одмах после трансакције, пребројавао је високе своте динара које је добијао продајући „туристима” хиљаде евра. Временом је стекао поверење у „редовне муштерије”, па је, уместо под светлом бандере, новчанице збрајао код куће, после сусрета с „поузданим клијентима”. Посетиоци из туђине повећали су улог и затражили од мењача да им прода 300.000 евра. Договор је пао, налажење је убрзо уследило, а странци су динаре пажљиво увезали у штосове. Непријатно изненађење уследило је када је суграђанин у свом дому почео да броји новац.

– У сваком штосу само су прва и последња новчаница биле оригинали. На фалсификатима између њих било је одштампано „ова новчаница није средство плаћања и служи искључиво за игру”, па су се странци тако обезбедили у случају да им неко пронађе кофер пре трансакције, после које су заувек нестали – прича Саша Марковић, шеф Одсека за сузбијање превара и фалсификата у Полицијској управи за град Београд.

Лажни динари су више заступљени у платном промету од девиза, али је вредност фалсификованих евра већа од кривотворених апоена домаће валуте. У оптицају, према сазнањима нашег саговорника, највише је лажних хиљадарки, јер ова новчаница „не изазива сумњу ни кад се купује пакло цигарета, ни кад се пазаре артикли вредни 900 динара”. Средином године забележена је и мања „инфлација” фалсификата од 5.000 динара који се теже растурају, али омогућују брзу зараду по комаду. Претпоставља се да их штампају појединци жељни да што пре дођу до „лаке лове”. Апоени од 100 и 500 динара заступљени су на нивоу статистичке грешке.

Од девиза, код нас и у Европи најпопуларнија је новчаница од 100 евра.

– Кад плаћате са 200 евра, то већ изазива сумњу и продавац ће новчаницу загледати бар пет минута, док 500 евра најчешће неће ни примити – објашњава Марковић.

Свако ко се иоле разуме у рачунарску технику и поседује компјутер, штампач и скенер може код куће да одштампа новчаницу. Офсет штампа коју практикују илегалне штампарије пружа бољи квалитет, али је тежа, јер се ради на професионалним машинама које се морају одржавати. Дешавало се, каже Марковић, да фалсификате израђују и легалне штампарије.

Искуства полиције показују да је било фалсификатора који су употребљавали оригинални папир за штампу правих новчаница какав се користио у некадашњој Југославији.

– Фалсификат је, ипак, најчешће уочљив већ голим оком. Кад се упоређује са оригиналом, треба обратити пажњу на холограм, који се тешко може опонашати, али и на траку, која се не може уметнути као на оригиналној новчаници, већ се најчешће доцртава или лепи – сугерише Марковић док нам показује заплењену фалш хиљадарку чији је холограм упадљиво тамнији, а трака се не може напипати под прстима.

Фалсификатори зарађују од десет до вртоглавих 90 одсто у односу на номиналну вредност. Све зависи од тога колико је посредника било у ланцу пре него што је неко купио лажњак. Што их је више, веће је „уграђивање” сваког од њих.

Марковић наглашава да ако се грађани придржавају законских прописа о мењању девиза – не морају да брину у случају да се код њих открије лажна новчаница.

– Ако грађанин, не знајући, дође у посед лажних 100 евра и замени их на законом предвиђеном месту, у мењачници или банци, одбацује се могућност да је знао да је реч о фалсификату који је свесно пустио у оптицај, јер се претпоставља да не би отишао тамо где ће га лако открити. Слично је и кад грађанин потроши лажну динарску новчаницу у продавници. У оба случаја, превентивно узимамо његову изјаву и податке. Проћи ће време, лажне новчанице се сливају код нас и ми ћемо се лако сетити ако се та особа појави на још неким местима. Онда већ није случајно, посебно ако је реч о истим апоенима – објашњава Марковић.

Фалсификовани новац често се користи за плаћање посредством огласа, код којег не постоји фискална контрола трансакције. Максимална запрећена затворска казна је 15 година и примењује се, каже Марковић, у случајевима када је износ фалсификованог новца већи од 1,5 милиона динара или када је реч о кривотвореним девизама исте вредности. Али...

– Искуство полиције с кривичним пријавама које је поднела указује на то да су казне најчешће драстично мање и да у многим случајевима МУП не добија информације о исходима судских процеса – закључује Марковић.

Димитрије Буквић

----------------------------------------------------------

Серијски број открива злочин

– Фалсификати доброг квалитета понекад пролазе такозвану УВ заштиту, јер кривотворитељи на њих наносе светлеће нити скинуте са ситнијих апоена – каже Марковић. – Дешавало се да грађани код којих је нађен фалсификовани новац, или су сами пријавили да су до њега дошли, изјављују како су га добили на шалтерима банака и пошта или подигли на банкоматима. То је тешко доказати – истиче Марковић, јер не постоји прецизна евиденција о серијским бројевима таквих новчаница.

– Они који купују већи износ девиза или подижу крупније апоене могу, по закону, у свакој банци или мењачници да захтевају да им се на потврди о откупу новца упишу серијски бројеви новчаница које им се исплаћују. На тај начин ће онај у чијим су се рукама нашли лажни апоени лакше доказати одакле их је добио и неће бити под сумњом – саветује Марковић.