„Десило се нешто лоше. Испод аутобуса који долази у Грачаницу подметнута је бомба”, саопштио нам је шведски официр Кфора. Иза њега су стајала два плавокоса нордијска војника у панцирима, са рукама на пушкама. „Има ли настрадалих, рањених? Где је била бомба, аутобус је под пратњом, шта сте ви урадили?” Засут питањима, свежег знања о томе ко су његови непријатељи на овом терену, само је устукнуо, разменио неколико речи на шведском са својом пратњом и потпуно званично саопштио: „Не могу ништа да вам кажем. За све остало, спреман сам да помогнем.”

Врло брзо је постало јасно да је експлозив постављен у одводну цев испод пута у месту Ливадице код Подујева. Предњи део аутобуса „Ниш-ескпреса” потпуно је нестао у експлозији, остала је полусагорела олупина, комади бетона, стакла, путничких торби, разбацаног пртљага и људских тела.

За то време на оближњем брежуљку Фљорим Ејупи је посматрао шта се дешава. Извадио је из уста догорелу цигарету и угурао је у пукотину пања на ком је седео. Окренио се и отишао, посао је завршен.

Вест је кренула у свет без бројки, без ознаке хитно, без жртава, сведена на инцидент непознатих починилаца, па је тек након неколико дана саопштено колико је људи страдало.

Један човек никада није идентификован, нико га није тражио; нису се јавили његови рођаци, ни они код којих је на Косово кренуо. Сахрањен је на гробљу у Грачаници, са крстом без имена. Горица Шћепановић на његов гроб сваке године доноси цвеће, она је преживела тог дана, а овај безимени, сувишни косовски путник није имао среће. Тако макар једног дана незнани усамљеник добије друштво или се на његовом примеру учимо колико смо безимени и мали наспрам зла око нас и у нама.

Слободи кретања Срба и повратку на Косово у Метохију задат је коначан ударац јер је, до тог дана, војничка пратња давала извесну сигурност. Ливадице су показале да не постоје, војске, тенкови, извиђачи, воља и намера која те може заштити на путу. Страх од путовања и опрез на путу постао је део колективног наслеђа и подразумева се при сваком кретању ван енклаве.

Захваљујући оном опушку од цигарете који је доспео у руке споре правде Фљорим Ејупи нашао се у затвору. Пљувачка је била његова што је био довољан доказ, па је смештен у најчуваније, и најорганизованије место на Косову – америчку базу Бондстил код Урошевца. Одатле је једини осумњичени за терористички напад, смрт једанаесторо Срба и рањавање 35 путника – побегао. Није познато да је одатле ико побегао, али Фљорим јесте. „Сам из Ливадица, сам из Бондстила” овај човек се обрео у Албанији.

Међутим, његова филмска сторија се настваља. Поново је ухапшен и осуђен на 40 година затвора, па онда ослобођен од Еулекс правосуђа „због недостатака доказа”.

„Тај злочин не застарева, он је усмерен против друге етничке групе”, каже адвокат Живојин Јокановић од самог почетка укључен у овај случај.

На месту злочина данас нема никаквог обележја. Једина особа која је овде дошла је Слађана Цветковић, стигла је са породицом да запали свећу и захвали Богу што је остала жива. Понеко из српских институција полагао би протеклих година цвеће, сада је све пусто – нико није дошао. Канађанин Едвард Тавил, који је дуго радио по међународним мисијама на Косову финансирао је и направио споменик жртвама терористичког напада. Но, није могао да га постави због „административних и других препрека”. Отишао је из покрајине, оставивши обележје у манастиру Грачаница уз завет и молбу да га постави ко буде могао и кад се буде могло.

До тада ће изнад корова у Ливадицама стајати неки људи који су изгубили све, стајаће сами и заборављени, баш као и она хумка незнане жртве на гробљу у Грачаници.

-------------------------------------

Обележавање злочина без институција

У организацији Културно-просветне заједнице КиМ и Епархије рашко-призренске у Лапљем Селу је обележена годишњица напада. Парастос је служио епископ Теодосије који је поручио да је дужност свих да се сећају жртава и правде. „Сигуран сам да злочинац није познавао жртве, његова мржња је била усмерена према једном народу”, изјавио је владика Теодосије.

У организацији Културно-просветне заједнице одржан је књижевни час „Ливадице – да се не заборави”. Нико од представника српских институција и званичника није присуствовао парастосу у Лапљем Селу.