Мартовски дневник

Седиште Демократске странке, кабинет председника, 26. март 1999.

Присутни: Зоран Ђинђић, Зоран Живковић, Александар Крстић, Горан Весић, Живорад Анђелковић, Светлана Стипчевић, Љиљана Лучић, Чедомир Јовановић, Драган Копчалић, Слободан Вуксановић.

Тема: Рат

Ђинђић: Нажалост, једина тема је бомбардовање. Желео сам да разменимо мишљења шта ми можемо да урадимо као странка у овом периоду.

Живковић: Ово није наша прича у којој можемо да играмо неку важну улогу. Ови догађаји нису примерени духу наше странке. Ми ћемо више бити присутни својим одсуством.

Ђинђић: Тачно, сваки покушај да сада наметнемо своју политику је пропаст. Не можемо подржавати Милошевића, али морамо осудити напад на нашу земљу. Морамо да одржимо баланс између здравог разума и патриотизма. Ми морамо бранити земљу, осудити насиље, тражити прекид рата. Најгора ствар која може да нам се деси јесте да нам узму Косово, а оставе нам Милошевића. Шта онда да ради ДС?

Јовановић: Треба направити план одржавања комуникације са чланством. Она мора бити дневна и лична. Дотурати помоћ у лековима и храни где је потребно.

Стипчевић.: Једина порука ДС мора бити патриотска.

Ђинђић: Наш проблем је у томе што када домаћој јавности изгледамо нормално, странци нас доживљавају као кретене и обратно. Овде мора да се појави неко ко ће прекинути рат и створити утисак да је свако победник, и Слоба и Клинтон. Тај неко може бити само Кофи Анан. Предлажем да му ДС напише писмо.

Седиште Демократске странке, кабинет председника, 27. март 2000.

Присутни: Зоран Ђинђић, Оливер Ивановић, Милан Ивановић, Никола Кобајић

Тема: Косово

М. Ивановић: У Приштини је остало свега 324 Срба. Одлазе и из Гњилана, Грачанице, Ораховца, Милешева... Обилић и Косово поље још увек могу да се одрже. Око Гњилана има близу 10.000 људи. Постоји око 500 км² где би могло да се врати пет до шест хиљада повратника из Краљева, Крагујевца, Чачка и Смедерева.

О. Ивановић: Динзбир и Огако су дали неке добре изјаве за Србе, али сматрамо да је мисија пропала. Мома и Артемије би ушли у цивилну мисију, а ми мислимо да је то катастрофа.

М. Ивановић: Од вас тражимо подршку да не уђемо у Унмик. Кушнеров план сигурних зона није добар за нас. Косовска Митровица је судбоносно питање за Србе са Косова, волели би да дођете у Митровицу.

О. Ивановић: Почели смо да организујемо редовне конференције за новинаре, правимо билтене, видео снимке, треба нам маркетиншка подршка од ДС-а. Треба нам веб презентација, лого...

Ђинђић: Време ради против Срба. Ми из дана у дан бранимо све мању територију. Међународна заједница нема никакву стратегију за Косово, Кушнер многе ствари ради из свог хира. Потребна је акција, а не реакција, напад, а не одбрана, не у физичком смислу, већ у идејама, предлозима. Најважније је да ви који живите тамо замислите шта ће бити за годину дана, за две године, за пет. Ако свој оптимизам не наметнете сународницима и ако они помисле да ће се читав живот бранити и чувати своју децу од кућа до школа, они ће се иселити.

Идеја о повратку Срба је најбоља идеја, то је прелазак из одбране у акцију! Што више Срба, већа је безбедност. Ако прво тражите безбедност па повратак, безбедност никада неће бити довољна.

Предлажем:

– Формирати заједничко тело за повратак Срба.

– Формирати Фонд за повратак од међународних пара.

– Почети са прикупљањем међународне петиције за повратак Срба. Објавити огласе у САД са текстом да нас је Клинтон преварио и да бирачи у Америци треба да размисле за коју опцију да гласају на предстојећим изборима.

– Формирати канцеларије за повратак у Крагујевцу и Нишу и Митровици које би направиле карте расељених Срба и водиле рачуна где и од чега живе.

Синиша да припреми моју посету Митровици, следеће недеље идем на Косово!

(/slika2)

Влада Републике Србије, кабинет председника, 7. март 2001. год.

Присутни: Зоран Ђинђић и ја

Тема: Обнова Београда

„Шта је, више не хваташ белешке, почео си да памтиш”, каже кроз осмех Зоран док гледа у моје празне руке.

„Све мање пишем, а све више градим”, одговарам у шали.

„Па, време је да у овој земљи почне да се гради. Много тога нас чека”.

„Знам”, рекох, „то смо се договорили још 30. септембра 1997. када смо излазили из Скупштине града”.

„То си записао?”, поново кроз осмех пита Зоран.

„Не, то сам запамтио. И никад нећу заборавити када си рекао гледајући са терасе кабинета градоначелника да ћемо се вратити једног дана да и на згради Председништва поставимо орла.”

„Хоћемо”, рече Зоран, „али прво да покажемо свету да смо народ који завршава своје велике пројекте. Београд мора да постане светионик овог дела Европе. Хоћу да завршите Храм, Халу спортова, да обновите центар града, да рашчистите дивља насеља, да изградите нова. Капитал ће кренути да се сели из источних земаља ка нама јер смо ново тржиште, а ми морамо да будемо спремни за то. Београд је главна мрежа наше привреде. Новац ухваћен у ту мрежу шириће се у концентричним круговима кроз Србију, као таласи од камена баченог у воду. Пословне зграде, тржни центри, стамбени блокови, хотели, то су све пројекти које ће градити наши људи, наша предузећа, новцем из света. Део њиховог профита постаће нова улагања у њихова места и градове широм Србије”.

„Можда је ипак требало нешто да прибележим”, мислим у себи и покушавам да објасним Зорану како смо у Београду затекли урнисану инфраструктуру, касу без пара, неплански и нестручно формирану управу, да ће требати времена и стрпљења да се то доведе у ред...

Биљана, Зоранова секретарица, улази у кабинет и моли нас да прекинемо разговор јер Зорана већ дуго чекају у салону преко пута.

Док устајемо Зоран ме погледа у очи и рече: „Сви само критикујете, ништа вам не ваља, а нико нема храбрости да предложи решење да се не би суочио са критикама других. Критике без предлога решења су само пропаганда и губљење времена”.

Излазимо из кабинета. Први пут након толико година ме је срамота.

„Имам решење”, рекох на растанку.

„Да чујем”, каже.

„Видећеш убрзо”.

Две године након тога, завршили смо Београдску арену и у њој одржали Европско првенство у кошарци, обновили смо све градске булеваре, Нови Београд од спаваонице претворили у радионицу, подигли смо Храм Светог Саве и у њему испратили Зорана...

Ништа записао нисам, све запамтио.