На столовима оних учесника на привредној сцени Србије који после 10 година од 5. октобра сматрају да имају шта да славе – данас се неће наћи рођенданска торта. Јер: у радњама нема млека, уље се тешко набавља, а и полице са шећером последњих дана често зјапе празне. Ни добитници транзиције, нити циници који мисле да „онима којима је данас боље одавно није добро”, сигурно нису пре 10 година овако замишљали данашњи дан.

„Покренућемо економски развој и побољшати животни стандард грађана”

To je прво економско обећање са предизборног летка Демократске опозиције Србије (ДОС) који се пре десет јесени делио улицама земље. Ако оне који мере економска кретања питате да ли је ова „ трећа тачка „Договора са Србијом” испуњена, бројеви ће недвосмислено показати да Србија данас не личи на ону земљу од пре 10 година. Не личи, међутим, ни на ону земљу који су грађани тих дана замишљали, а креатори економске политике обећавали.

Просечна зарада, на пример, у тренутку кад су демократе дошле на власт износила је 160 марака, односно 80 евра. Данас је четири пута већа. Проблем је што је на нивоу од 320 евра плата била још у децембру 2004. године. Оваквом обезвређивању стандарда кумовала је светска економска криза, коју није предвидео ниједан светски економски експерт, па тако нису могли ни овдашњи стручњаци. Међутим, није само промаја са Волстрита одувала динар на најниже гране од кад су демократе почеле да воде монетарну политику. Јер, ако је валута огледало економије, онда је данашња курсна листа, по којој се евро купује за више од 106 динара, слика и прилика наше привреде.

А то што је готово свакодневно у новинама могло да се прочита да је динар на историјском минимуму донело је и нешто добро. Неки национални рачуни су испеглани, па је тако спољни дуг смањен, мањи је и јаз у спољној трговини, извоз је већи, а увоз мањи, а наша радна снага са просечном платом од 320 евра сада спада у најјефтиније у овом делу света. Посртање динара за увознике је било лекција која је недвосмислено показала да ће, осим што кукају да им држава не ваља, они сами више ваљати држави уколико се промене. Односно, уместо што увозе, да почну да производе и извозе робу.

Као научна фантастика данас делује податак да је инфлација 2000. године износила 112 процената. Овогодишњих осам одсто, колико ће према плану Народне банке Србије износити раст цена до краја године, чак и наспрам 41 одсто из 2001. године делују као „минимално кориговање ценовника”. За Бугаре, Румуне, Црногорце, Хрвате и Словенце и то је много. Јер, по стопи инфлације Србија је  и даље шампиони у региону. Треба рећи и да на регионалној карти, наша земља предњачи и по позитивним стварима – економски раст ће ове године бити 1,5 одсто, док су наше комшије углавном у минус зони, а рупа у државној каси (4,8 одсто) међу најплићима је у региону.

Изборићемо се да се поштен рад поштено и плати.

Да ли су ово обећање од пре десет година челници ДОС-а испунили нико не може са сигурношћу да оцени, јер не постоји економска јединица која би измерила реалну цену поштеног рада. Синдикалци ће рећи да на полицама имају гомиле фасцикли на чијим су корицама исписана имена несавесних послодаваца који радницима не исплаћују никакву, а камо ли „поштену” зараду.

Српски статистичари су можда међу реткима у свету који бележе проценат оних запослених који раде, а не добијају плату. До пре неколико година сваки шести запослени имао је несрећу да буде на таквом списку. А од 2000. године осуо се и број оних са радном књижицом, па их је сада 300.000 мање. „Није поента транзиције само да се заврши приватизација којом ће број оних који раде да се смањи. Предузећа се и приватизују да би се у фирмама које нерационално послују вишак отпустио, али да би се ти људи и многи други незапослени запослили у приватном сектору, односно да би се запосленост повећала”, подсетио је пре неколико дана власт Небојша Атанацковић, председник Уније послодаваца, зашто смо пре 10 година ушли у транзицију.

Извршићемо ревизију државног буџета.

Захваљујући Радославу Сретеновићу, државном ревизору, демократска власт испунила је још једно своје обећање из Уговора са народом. На ревизији буџета годинама се инсистирало само на папиру. Усвајање Закона о државној ревизорској институцији порески обвезници дочекали су новембра 2005. године. Требало је да прођу још две године да би Србија добила ревизора, а затим још две да би Сретеновић уопште могао да почне да ради посао за који је изабран. А кад је прошле године коначно од државе добио просторију у којој ће на миру моћи да „чешља” како се троши новац пореских обвезника, кубурио је са средствима за рад, али и са недовољним бројем сарадника, који су, још, имали и мале плате. Прва ревизија буџета у историји Србије урађена је прошле године. Уз помоћ неколико сарадника, Сретеновић је објавио извештај који је показао невероватну неодговорност власти у трошењу пара пореских обвезника.

Аница Николић