Užice – Dok traju pripreme za ulazak u drugu fazu radova na gradnji dela olimpijskog kompleksa u Sočiju u Rusiji (univerzitetsko naselje i nekoliko hotela, ukupno 92.000 kvadrata), na osnovu nedavno ugovorenog posla vrednog oko 260 miliona dolara, građevinska firma „Putevi Užice” ima dodatne potrebe za radnom snagom. Uz raspoložive u preduzeću, valja obezbediti još oko 2.000 radnika, uglavnom građevinske struke, da bi obavili posao u predviđenom roku od 14 meseci.

Ta kompanija traži dobre majstore, ne samo u užičkom kraju nego i širom Srbije: zidare, stolare, fasadere, montere, tesare, varioce, keramičare… Nude solidnu platu i uslove rada, ali i građevinsko umeće i znanje. Međutim, teško je naći takve na „tržištu”, među neangažovanima. Istina, ponuda ima, zainteresovani se javljaju, ali je malo iskusnih i dobrih majstora, a vremena je malo. Izgleda da je veći problem naći pouzdane i umešne građevince nego u svetu ugovoriti veliki posao.

Direktor „Puteva Užice” Milan Bojović za „Politiku” kaže da je minimalna mesečna plata za najprostiji građevinski rad na ovom poslu u Rusiji 1.200, a da proverene majstore plaćaju oko 2.000 evra. Pri tome, obezbeđen je smeštaj, tri obroka dnevno, u pola godine plaćen je i jedan aviolet do Srbije.

– Postoje, dakle, povoljni uslovi i otuda prilična zainteresovanost. Evo, za nepune dve sedmice od ugovaranja posla, javilo nam se oko 100 radnika, ne samo građevinske već i drugih struka iz cele Srbije, spremnih da rade u Sočiju. Istovremeno, desetak domaćih firmi ponudilo nam je zidare, fasadere, tesare i druge iz oblasti visokogradnje. I dalje zovu telefonom u naše predstavništvo u Beogradu ili u upravu u Užicu, traže da ih uposlimo. Kvalitet i umeće svih tih radnika ćemo proveriti. Mi smo, inače, u javnost svesno dali te naše potrebe, suočeni s iskustvom da u ranijem periodu nismo mogli da nađemo dovoljan broj kvalitetnih majstora – priča Bojović.

Među prijavljenima, nastavlja on, ima i onih sa iskustvom i bez, uglavnom onih što imaju problem s poslom pa bi, razumljivo, radom u inostranstvu da obezbede egzistenciju. To, međutim, ne znači da svi pogoduju potrebama firme koja traži vrsne znalce da na što bolji način obave posao u Sočiju.

– Namera nam je da na našim gradilištima u Srbiji najpre proverimo zainteresovane kandidate, da znamo čime raspolažemo. Stotinak radnika, već odabranih u minula dva meseca, koji su dobili radne vize iz Rusije, šaljemo narednog vikenda iz Beograda u Soči. U svakom slučaju, nije lako doći do dobrih majstora, bez obzira na ovoliku ponudu – sumira direktor „Puteva Užice”.

Neki od kandidata za ove poslove izjavili su novinarima da je šansa za dobru zaradu glavni motiv prijavljivanja. „Najbolje je raditi u svom zavičaju, ali ovde je mala plata”, veli zidar Ivan Pavlović iz Malog Zvornika. Isto misli i kuvar iz Bajine Bašte Dragomir Blagojević koji bi pare zarađene u Rusiji uložio da kraj Drine bolje živi. Među prijavljenima je i diplomirana pravnica iz Arilja Anka Jevtović, koja govori ruski jezik i želi da dođe do posla ovde ili u Rusiji, s tim što rad u Sočiju smatra idealnom prilikom.     

Ni na spiskovima Nacionalne službe zapošljavanja u ovom kraju nema dovoljno mladih, umešnih i spremnih građevinaca. U filijali te službe u Užicu, po rečima njenog direktora Radoljuba Šunjevarića, na posao čeka četrdesetak majstora građevinske delatnosti, i to starijih od 50 godina, s tim što oni ne bi na rad u inostranstvo već na domaća gradilišta. – Mladih majstora među nezaposlenima nema, ta zanimanja školarcima nisu popularna, teško se formira odeljenje uprkos izraženim potrebama na tržištu rada – napominje Šunjevarić.

Tu nezainteresovanost đaka potvrđuju nam u Tehničkoj školi „Radoje Ljubičić” u Užicu, koja ima i smer građevinarstvo. Najteže se, kaže nam profesor iz te škole Radomir Tošić, formiraju odeljenja trogodišnje građevinske struke. Deca ih nerado upisuju.

– Pre neku godinu hteli smo da otvorimo odeljenje za zidare i fasadere od 30 učenika. Obezbedili smo stipendije za svakog đaka u tom odeljenju, a „Putevi Užice” ponudili su im posao po završetku školovanja. Nije vredelo, samo četiri učenika su se prijavila, pa odeljenje nije ni formirano. Desi se, istina ponekad, da takva odeljenja uspemo da osnujemo, ali su uglavnom ona polovična po broju đaka – ističe profesor Tošić.