У основним и средњим школама у Србији ових дана наставници одлучују из којих ће уџбеника ђаци учити наредне школске године. И док родитељи тврде да се ови спискови праве према законима новца, а не квалитета, приватни издавачи скрећу пажњу „да школске власти приморавају наставнике да се одлуче за уџбенике који су махом у издању досадашњег монополисте Завода, иако ће после две године чекања тек од понедељка и приватници имати законска права да конкуришу с новим уџбеницима”.

Јавна је тајна да је тржиште уџбеника високопрофитабилан бизнис, иако ту чињеницу поричу у свим издавачким кућама. Да ипак има ватре где има и дима, потврђује и рачуница која показује да родитељи милион ђака у Србији годишње морају да издвоје најмање четири милијарди динара, под условом да свом детету купе у просеку по 10 нових уџбеника по цени од 400 динара.

Мирјана Илић, секретарка Савеза учитеља Србије и члан Националног просветног савета (НПС), признаје да издавачи имају различите маркетиншке акције и користећи све своје расположиве ресурсе теже истом циљу – да остваре што већи промет, али и додаје да нелегалне активности, ако их има, треба доказати и с тим се на легитиман начин борити.

– Учитељи и наставници морају да знају да је њихово легитимно право да као професионалци изаберу средство за рад – уџбеник за који имају стручну аргументацију да ће им баш ти и такви помоћи да у раду остваре што више образовне стандарде. Уверена сам да су све издавачке куће, свим школама у Србији, доставиле каталоге у којима су назначиле који су уџбеници одобрени а који су у процедури одобравања – истиче Мирјана Илић.

По њеним речима, неопходно је да директори и наставници у избору уџбеника приступе професионално, а не – тржишно.

– Издавање уџбеника јесте један од малобројних веома профитабилних послова у домену образовања. Несумњиво да је то и довело до великог броја издавача, а доказ је и структура алтернативних издања: скоро сви штампају уџбенике за ниже разреде основне школе. Један од разлога је величина тиража за ниже узрасте (у генерацији има око 80.000 деце), а други, што се издавачима чини да је за те узрасте лакше правити уџбенике, да свака образована особа то може урадити („мала деца – мало и знања”). Ово је велика и опасна варка јер што је млађи узраст за који се прави уџбеник, потребна су већа стручна и психолошка знања – став је др Ане Пешикан, која је виши научни сарадник Института за психологију Филозофског факултета и члан НПС.

Како је пре усвајања новог Закона о уџбеницима рекао министар просвете др Жарко Обрадовић, у Србији постоји велика разлика између произвођачке и тржишне цене уџбеника, а то што у Србији постоји 27 издавача који објављују уџбенике је, према његовој оцени, у поређењу с бројем ђака, превише. Поређења ради, у САД постоји само један званични и државни издавач уџбеника, у Словенији такође, док у Хрватској само три издавача имају право да штампају и продају уџбенике за основну и средњу школу.

– Ми желимо да кроз конкуренцију дођемо до тога да цена уџбеника буде што нижа јер смо приметили да ту има свакојакихпримера да се преко тога и те како и жели и може зарадити – рекао је Обрадовић.

Тодор Ћук, директор ИК „Нова школа”, Љиљана Маринковић, директорка ИК „Креативни центар”, и Гордана Кнежевић-Орлић, директорка ИК „Клет”, објашњавају да се уџбеник не припрема од данас до сутра, већ да је ово тежак и одговоран посао, који захтева рад тима стручњака у дугом периоду.

– Сви који су мислили да је то брз новац, већ су одустали од тога да праве уџбенике – тврди Кнежевић-Орлић, која је и председница УО Удружења издавача уџбеника, наставних средстава и учила Србије, у којем је окупљено 13 највећих издавача.

На наше питање колико кошта једна школска књига, она одговара да то зависи од предмета до предмета.

– Ако рецимо говоримо о изузетно захтевним уџбеницима попут „Света око нас” или „Природе” за трећи разред, он не може да се ради краће од годину и по дана. А пошто уводи децу и у физику и хемију, биологију, географију, историју… морате имати тим од најмање 10 људи, дакле ангажовати и физичара, и биолога, и географа… Посао је посебно тежак када је реч о нижим разредима јер морате имати и развојне психологе и педагоге и учитеље из праксе. Ниједан уџбеник не може да се уради без 10.000 евра, а ево, узмимо тренутну ситуацију када имамо 12 уџбеника за основну школу који чекају на одобрење већ две године. То није уложен само новац, већ и рад људи који уопште не могу да виде каква је примена тог уџбеника – објашњава Гордана Кнежевић-Орлић.

Она истиче да је јасно да то није високо профитабилан бизнис, односно да јесте био док смо имали монополисту – Завод за издавање уџбеника.

„Онога момента кад уђе конкуренција тада су и улагања много већа, а приметно је и да је, од када ми постојимо, и сам Завод побољшао квалитет својих књига”, каже Гордана Кнежевић-Орлић.

Подсећајући да су недавно усвојеним Законом о уџбеницима сви издавачи изједначени, у Заводу за уџбенике наглашавају да они нису никакви монополисти, већ установа коју је основала Влада Републике Србије пре 52 године.

– Завод је у обавези да штампа уџбенике за предшколско образовање, основне и средње школе, универзитете, огледе, ученике који похађају наставу на језицима свих националних мањина, за децу ометену у развоју, као и за дијаспору. Више од 60 одсто ових уџбеника, иако су веома потребни, економски нису исплативи – објашњавају у Заводу и наглашавају да се од 2003. године на тржишту појављује више од 20 приватних издавача који свој интерес налазе искључиво у штампању високотиражних уџбеника за основну школу.