Следећи разговор између Јованке Броз и Цице Кнежевић био је преко телефона, кад је нашу саговорницу обавестила да се радови због средстава одлажу за 15 дана.

– Рекла ми је да није наишла на разумевање ни председништва, ни Алексића, али да се нада да ће успети да се договори, а да се ја стрпим, као и да ће радови бити завршени до краја године. После сам је звала, али она више никада није хтела да преузме везу. Њена секретарица је увек налазила неки изговор, те на путу је, те на састанку, тако да сам и ја престала да је зовем – хронолошким редом прича Јованка Броз и наставља:

– Све је то била велика лаж, као и Цицина реченица да ће Слободан Милошевић бити мој донатор, ваљда да не бих протестовала што се у то време Милошевић усељавао у Ужичку 15, где је било много Титових и мојих приватних ствари…

После Алексића, на његово место је постављен Остојић...

 – ...који се за све време директоровања није ни удостојио да види овај објекат којим руководи. А ја сам из новина прочитала да је купио акумулационе пећи и уљне радијаторе за мене, пошто већ годинама немам грејање, али та грејна тела никада нису донета у ову кућу – прича Јованка Броз, напомињући да не зна куда су одлазила та финансијска средства, наводно обезбеђена за њу.

Сви ови покушаји да се кућа оспособи за нормалан живот нису уродили плодом. Како која комисија дође, констатује да је лакше набројати шта не треба поправити, него оно што треба, почевши од крова, електротехничких и термотехничких инсталација, канализације, о чему сведоче и два налаза стручне комисије, које случајно поседује и Јованка Броз. Томе треба додати и нова оштећења, настала од бомбардовања 1999. године, кад је недалеко од ње погођен Маршалат. Њена кућа удаљена једва педесетак метара одатле, од удара бомбе померена је из темеља.

– Повремено су долазили неки мајстори, али су проблеми остајали. Не знам да ли нису хтели или нису знали да ураде поправке, углавном ја већ годинама стрепим од сваке кише, јер вода продире у кућу, што преко лоших инсталација, што преко крова или терасе.

Осам година сам стрепила и од зима, јер толико дуго нисам имала грејање. Писала сам о томе господину Мирољубу Лабусу, потпредседнику владе, али ми он није одговорио.

Сазнала сам онда да је на Дедиње стигао градски топловод, али ме нису прикључили, наводно зато што су се војска и цивили спорили око тога ко треба да плати то прикључење.

Долазила су и два бивша гардијска официра код мене и видели да се смрзавам. Пренели су то команданту гарде Ћосићу, а он ми је поручио да ће грејну подстаницу оспособити за осам дана. Међутим, то се није остварило, јер је Ћосић смењен после убиства два војника у Топчидеру.

Писало се да је министар Расим Љајић био први политичар који Вам је конкретно помогао?

За моје проблеме се пре око две године, из чисто људских побуда, заинтересовао министар за људска права Расим Љајић, који је, чим се упознао са стањем у кући, инсистирао на томе да се одмах уради грејање. То је и учињено, за само осам дана, колико је било потребно да се уради прикључак на топловод који је свих тих година био на само неколико метара од ове куће.

Сад је много, неупоредиво боље него кад нисам имала никакво грејање и кад сам зиме проводила у кући у капуту и рукавицама, али нажалост, због неког квара који мајстори нису успели да пронађу, греје се само доњи спрат, а у исто време постоји и проблем са доласком топле воде из топлане, па кубик топле воде дневно одлази негде у темеље.

Али многи проблеми су остали упркос његовом залагању?

Да би се спречило или колико-толико ублажило прокишњавање, влага и мемла, господин Љајић се заложио да се поправе и кров, купатила и уради изолација на терасама. Посетио ме је у својству министра за социјални рад, са Радмилом Хрустановић, заменицом градоначелника, и градским архитектом Бобићем, још једном женом архитектом и две техничарке. Са њима је била и госпођа Николић, руководилац репрезентативних објеката.

Архитектица и техничарке су обишле целу кућу од подрума до тавана и направиле предрачун за кров. Другог, трећег дана по њиховом одласку, дошла су два водоинсталатера и почела да раде инсталације у купатилима, али су их повукли јер су напрасно искрсли неки радови у Клубу министара.

Кад су радови на крпљењу крова и санирању тераса коначно почели, испоставило се да су закаснели, јер је зима већ наступила, па се стање погоршало. Кад су мајстори отишли, примопредаја радова, ни за кров, ни за олуке, ни за терасе, није обављена. Вода је наставила да цури после прве кише.

Уместо да од првих извођача траже да посао доврше, довели су другу фирму, која је такође лоше одрадила посао.

Ту је затајила госпођа Николић која никада није дошла да изврши надзор. Обманула је и мене и министра Љајића, па смо заједно закључили да она није урадила ништа.

Да ли сматрате да је све то изнуривање било намерно?

То се види по мом укупном положају. Зар ја једина нисам успела ништа да зарадим, зар ничим нисам допринела за живот достојан човека, пита се на крају бивша прва дама.

-----------------------------------------------------------

Аутомобил ми је дат, па продат

Један од мноштва разлога због којих је Јованки Броз, удовици бившег председника Југославије, ограничено кретање јесте и тај што већ годинама нема чиме да оде из „привремене” куће у коју је смештена против своје воље, о чему је укратко говорила у свом првом интервјуу за јавност.

Наиме, кад је за „Политику” пристала да први пут објасни јавности зашто већ неколико година не долази да као некад положи цвеће на гроб свог покојног супруга Јосипа Броза Тита, између осталог смо написали и ово:

– Већ годинама немам кола којима бих могла да одем на гроб. Додуше, она која су ми пре доста година повремено била на услузи јесу била стара, али је необично да су на поправци већ неколико година. А ако бих замолила неког рођака да ме одвезе, морала бих то да пријавим и да тражим дозволу...

Ипак, у накнадном разговору смо разјаснили да „њена” службена кола нису била на поправци, већ продата. Или њеним речима: – Својевремено ми је додељено службено возило марке „мерцедес 230”, које је било произведено 1980. године и тим колима ме је пуну деценију возио Стево Јекић. Онда је избио рат, а Јекић је добио задатак да вози за Унпрофор. Та кола која су мени дата на коришћење, продата су без мог знања 16. јуна 2000. године, а ко је за њих узео паре нисам успела ни до данас да сазнам, осим да је тадашњи шеф гараже био човек по имену Миодраг Николић, а да су на одржавању радили извесни Дане и Живорад.

На место претходног возача дошао је господин Тешановић, који ми је одмах саопштио: „Понудиће вам једна кола, која су са отпада. Ено их у радионици, али ја не могу да прихватим да возим таква кола јер знам да су имала три карамбола, да им је мотор страдао, да им се мешају уље и вода”... Ето, још од тада немам никакво превозно средство, а неопходно ми је, како бих могла да одем и купим хлеб и млеко, или неке друге намирнице, или да одем код рођака и пријатеља у посету… Не могу да путујем градским превозом у овим годинама, а кола себи не могу да купим, јер за њих немам пара.

-----------------------------------------------------------

Моји преци су са Косова

За време Другог светског рата Јованка Броз је остала без своје родне куће, а после смрти мужа, Јосипа Броза Тита, председника Југославије, без адекватног и трајног смештаја. – Нисам ја, што би рекао наш народ, репа без корена. Моји преци потичу са Косова, тачније из Призрена и Пећи. Пошли су отуда још пре Косовске битке, путовали су преко Црне Горе и Херцеговине и дуго су се задржали у Далмацији и онда населили у Лику 1482. године. Спомиње се тада да су се населили у Личком Новом, крај Госпића. После тога долазе на Крбавско поље и оснивају село Пећани, коме су дали име по свом завичају и опевали га у песми „да их жеља мине и стари спомен не изгине”. То село и данас постоји, али су га 1941. године запалиле усташе. За моје време било је у селу око 150 домаћинстава, а сада их има само неколико – прича Јованка Броз и наставља:

– Кућу где сам се ја родила спалили су Италијани 1942. године, јер је ту дуго био њихов штаб. Били су окупирали Лику, а како је моја кућа била велика, користили су је као штаб, а кад су одлазили, запалили су је. Друге две куће које је имао мој отац, а кога су звали богати Американац, запалиле су усташе. Село је данас остало, кажем, с неколико кућа. Мој предак Тома Будисављевић, православни прота, прадеда је Николе Тесле, по његовој мајци Ђуки. Добио је француски орден части који му је лично Наполеон ставио на груди 1811. године. Тада су били ратови, па су личке регементе ратовале за Наполеона.

Тома Будисављевић је познат по томе што је до подне служио свету литургију у цркви, а по подне као мајор са својом војском чувао и бранио границу, а окупљао је људе по селима и борио се против унијаћења, покрштавања, објашњавао им зашто не треба то да раде и то је, по мени, његова највећа заслуга. Моја дична старина био је и изумитељ. Својим рукама је направио запрежна кола, па је и по томе био познат. Изузетан и необичан човек.

-----------------------------------------------------------

Војна тајна

– Колико је све што се догађало с мном било конспиративно, сведочи и писмо које сам добила од једног генерала у којем ми се поручује „нећемо Вас грејати, јер нема мазута”. То писмо, гурнуто кроз капију, а уручио ми га је дежурни полицајац, носило је ознаку „Војна тајна – строго поверљиво” – каже Јованка Броз.