На други дан Свете Петке 1999. године срео сам Ратка Младића последњи пут. Десетак корака за њим дискретно је корачао пратилац нимало импресивног изгледа и држања.

Причали смо о обичним стварима: разменили бројеве телефона. И никада се више нисмо чули. Али, на крају разговора који је трајао 10 минута, Младић ми је дао одговоре на нека питања која нисам поставио. А нисам ни морао да их поставим: „Неће мени судити они којима бих ја судио. Неће мене везивати они које сам ја везивао (везивање официра западних земаља за бандере у мају 1995). Мене Хаг неће видети жива.”

Тада сам био склон да верујем у озбиљност одлуке генерала Младића. Он је био чудна мешавина ароганције, егоцентризма, смисла за хумор, суровости и професионализма. У извесном смислу, до дана личне трагедије, Младић је помно неговао своју верзију војничке етике. Уосталом, био је школован официр, најбољи у највишем рангу школовања, са иначе дихотомним вредносним системом: велики Југословен који је постао још већи, можда највећи Србин. Комуниста који је војнички одрастао под звездом, а потонуо у непоновљивом неговању шовинизма и мржње.

Он се опробао у мењању околности које можда није разумео потпуно, али су оне више мењале њега. Његове тактичке процене понекада су биле савршене, али стратегијске пречесто катастрофалне. У свом сећању Младић је у раној младости свакако потискивао сазнање да су му оца убиле усташе пре него што је стигао да га упозна. Ма колико био роб идеологије којој је припадао, Ратко Младић није официр из класичне серије себи сличне. Увек је имао свој став који је понекад истицао до особењаштва. Његов став се често косио са мишљењем претпостављених. Умео је брзо да мисли и доноси одлуке које су понекад биле изненађење за све око њега. Био је духовит и циничан, и далеко изнад стереотипа о генералима који читају само војничка правила. Мање је читао Зукова, а више Де Гола и Черчила, трагао је за решењима која разбијају концепцију општенародне одбране и друштвене заштите. У тако нешто скоро уопште није веровао. Заједно са покојним генералом Предрагом Шуловићем креирао је вежбу „Јединство 83” на Криволаку. Из динамике вежбе њих двојица су потпуно елиминисали територијалну одбрану Македоније и замало били смењени.

После калварије ЈНА у Словенији рекао је: „Знао сам да ће нам ТО кад тад доћи главе.” Ипак, у војним и политичким проценама Младић се није кретао много даље од сфере батаљона. Његове стратегијске процене су биле мањкаве, непокривене и неоствариве. Политичке су биле катастрофалне, на пример да се НАТО распада, да ће Русија у случају потребе ратовати за нас.

Пред сазнањем о томе да је пораз неминован, ревидирао је мишљење о Москви: „Они ни себи не могу да помогну а како ће нама.” Али, уз све то увек је био спреман да се без оклевања сукоби са целим светом уверен да ће из свих околности из сваке ситуације изаћи као победник.

Први пут смо се срели у Куманову 1973. године. Младић је тада био командант моторизованог батаљона, по чину капетан прве класе. У гарнизону је био познат по својој посвећености обуци. Његова строгост према војницима никада није имала примесе грубости. Своју је ароганцију усмеравао према вишим и старијим од себе. Тако је из Куманова протерао екипу команде Треће армије, са неким пуковником на челу, која му је дошла у контролу. Сматрао је да та група нема довољно знања о батаљонској обуци, па и нема шта да тражи код њега.

У мају 1994. године Младић се путем оперативне везе Војске Југославије спектакуларно посвађао са Слободаном Милошевићем уз обострану реторику која не приличи ни лучким радницима. Младић је на свој начин поштовао Милошевића, али је њихов сукоб настао око тога коме од њих двојице припада месијанство. Због тога њихове честе свађе нису биле концепцијске него лидерске. Ту велику свађу сам преко Оперативног центра Генералштаба слушао заједно са запрепашћеним официрима дежурног тима. А после трећег јављања Милошевића Младић је просто прекинуо везу и престао да се јавља на упорне Милошевићеве позиве.

Председник свих Срба је после тога најпре претио нама, Оперативном центру Генералштаба, а посредно и генералу Младићу, а затим почео да моли за везу са Младићем попут љубавнице напуштене усред ноћи. Није вредело. Младић се јавио тек ујутру. Рекао сам му: „Ратко, где си бре, човече, онај те тражи целу ноћ.”

„ Нека тражи”, одговорио је он, гадно опсовавши.

Био сам сведок када се Весли Кларк буквално улагивао Младићу и када је заједно са Мајклом Роузом дотрчао на Младићеву заповест да се сви заједно сликају. Тада је дошло до размене шапки са Кларком, што је овоме касније упропастило политичку каријеру.

Младић је понижавао француског генерала Филипа Мориона. И то више пута, одбијајући да га прими уз образложење да мора да заврши партију шаха са својим заставником. Био сам на састанку на коме се француски генерал пожалио Перишићу на „лудачку ароганцију Младића”.

Нико није тако понизио официре Запада као Младић када их је везао за бандере, и то је заиста био бесциљни и бесмислени производ сумануте ароганције коју је неколико дана касније испољио и према Јовици Станишићу. Њега је Милошевић послао да „некако спасе ствар”. Младић није примио Станишића, само му је поручио: „Ја их одвезивати нећу, ако Јовица уме са чворовима нека то уради.”

Младић је заиста веровао у своју изузетност. На неки начин је био аскета, све до рата није пио ни пушио. После његове Босе, друге га жене нису занимале. Мада је, на пример, Бјанка Џегер отворено изјављивала да је лудо заљубљена у њега.

Био сам сведок његове личне трагедије самоубиства кћерке Ане. Тада је изгледало да он све то подноси са несаломљивом контролом туге. Али то га је ипак сасвим сломило, променило, убило емоције, и потпуно разорило његов вредносни систем. Постао је равнодушан и неосетљив за друге. Његово ирационално месијанство нарасло је до бескраја. Често је знао да каже: „Запамти оно што ти кажем ја, то је као да ти је рекао господ Бог.” Никола Кољевић је сматрао да после трагедије Младић више није био способан за командовање у рату, али ту сугестију нико није послушао.

У мају 2006. године када је изашла књига овог аутора „Младић између мита и Хага”, док сам седео у „Шуматовцу”, пришао ми је млађи човек и затражио један примерак. – За кога – питао сам. – За шефа – рекао је. Рекох му да ја немам шефа. – За Младића – тихо ми је одговорио он. Узео сам књигу и написао посвету. За старог познаника посвета је била пријатељска.

Исти човек дошао је на исто место после 20 дана. – Дао сам шефу књигу.

– И шта каже?

– Зајебавао ме Љуба.

Од оних обећања које је свима око себе дао Младић на други дан Свете Петке 1999. није остало ништа.

Судиће му они којима је он намеравао да суди. Вратиће му и везивање. И Хаг ће га, изгледа, видети жива.

Ипак, никада нисам веровао да ће Младић користити туђе име. То је најмање од свега што о њему знам и најмање личи на њега.

Али, прогон мења људе и води их најчудеснијим путевима.