Велики грађански протести 1996/97, после крађе на локалним изборима. Митинзи се одржавају сваког дана. У децембру Мира Марковић постаје нервозна, појавили су се батинаши код Теразијске чесме, учестала су хапшења... Радио аматери су нам донели један транзистор на коме смо хватали полицијску фреквенцију. Наш штаб у просторијама Градског одбора Демократске странке на Теразијама, који су водили Зоран и Дејан, те информације потом је укрштао са информацијама које су добијали Радио Б92 и Радио Индекс као и са онима које су стизале од грађана. Грађани су нам много помагали и тих месеци није било могуће да се било где у Београду зауставе полицијска кола или да застане група полицајаца, а да нам грађани то не јаве. Тако су се Слободан и Мира суочили са општенародним отпором. Знали смо где се полиција групише и где нас чека, како се зову командири, да ли су бесни јер их сатима држе да чекају под пуном опремом, шта мисле о нама, кога би желели да пребију... Зоран, Вук и Весна су на основу тих информација одређивали правац којим ће се тог дана шетати или су изненада мењали утврђену трасу. Било је смешно слушати збуњеност и панику у полицији услед промене трасе шетње и њихово ужурбано премештање са једне на другу локацију. Једног дана, на крају шетње, док су Зоран, Вук и Весна говорили на Тргу, Зоран, који је слушао полицију на транзистору, чуо је глас до тада непознатог полицајца са шифром коју раније нисмо чули: „Полако, имаш времена. Пази на трећу мету, она је ситнија”. Дејану и Зорану је одмах било јасно да је у питању снајпериста, да је рекавши „ситнија” мислио на Весну Пешић, да су Зоран и Вук такође на нишану и да су снајперисти на неком од кровова на Тргу, највероватније на крову зграде „Југоекспорта” у Коларчевој улици. Отрчао сам до бине на којој је у том тренутку неко говорио и додао Зорану цедуљу на којој је писало: „На нишану сте снајпера, на ’Југоекспорту’ су”. Зоран је прочитао цедуљу, згужвао је, ставио је у џеп, погледао у мом правцу и намигнуо ми! Потом је узео микрофон и одржао један од најбољих својих говора. Рекао је људима да ако сутра на тој бини не буде њега, или Вука, или Весне, „да на њихово место треба да стане неко од њих, па уместо њих неко други и тако до победе”. Док је говорио осећао сам као да води борбу са тим снајперистом који га је држао на нишану. Тог децембарског дана, Зоран је победио снајпер.

Биће кандидат онај ко може да победи

Крај јуна 2000. године. Зоран долази у посету европској администрацији. Нашу делегацију осим Зорана чини још троје чланова, Драган и Александра, функционери ДС-а, и ја који их чекам у Бриселу. Састајемо се са Романом Продијем, председником Европске комисије, Хавијером Соланом, европским комесаром за безбедност, бројним другим званичницима и парламентарцима. На крају једног дана, на вечери у хотелу, анализирамо претходни дан. Зоран нас изненади питањем: „Шта мислите да кандидујемо Коштуницу за председника?” Питамо га откуд то, а он каже: „Урадили смо два независна истраживања и он има највише шанси, а кандидат треба да буде онај ко може да победи”. На питање „шта ако Коштуница не пристане”, Зоран самоуверено одговара са: „Видећемо, кандидоваћемо следећег са листе”. Остало је историја. На председничким изборима у септембру 2000. године кандидат ДОС-а је победио. У тренутку када нас је Зоран то питао нису били расписани избори за председника СРЈ, али је он очигледно знао шта Милошевић спрема. Видео је у томе нашу шансу и имао јасан циљ пред собом – победити диктатора. Размишљао је о томе како да победимо а не да ли ће бити први или неко други. Зато је и био менаџер кампање ДОС-а, хтео је лично да води историјску кампању. И данас мислим да је Зоран тада осећао да ако не победимо, вероватно друге прилике неће бити.

Наставак ове приче десио се средином октобра 2000. године. Вратио сам се из Црне Горе и био позван на седницу Председништва Демократске странке. Зоран је каснио више од сат времена јер је био на преговорима са СПС-ом и СПО-ом око расписивања ванредних републичких избора. Када је дошао саопштио нам је да је договор направљен, да ће се формирати прелазна влада и да ће ванредни избори бити заказани за крај децембра. Сео је задовољно у своју фотељу и рекао: „Е, тек сада смо победили!”. Зоран је једини знао када је битка заиста почела и када се стварно завршила. Случајно сам присуствовао и једном и другом тренутку. У тој борби много људи је дало огроман допринос и сви они имају мање или веће заслуге за успех али то је била Зоранова игра и његова победа.

Буните се ако вам нешто смета

Десетак дана после 5. октобра затраже код Зорана пријем из једног спортског савеза. Питају га да ли је тачно да „један њихов бивши функционер са ким се не слажу има подршку ДОС-а да преузме Савез”? Зоран им каже да то није тачно, да ДОС најмање интересује ко ће да води који спортски савез и пита их да ли они желе да тај човек води Савез? Они одговоре углас да не желе. Зоран их пита да ли знају зашто су САД или Британија демократске земље? „Па зато што се људи буне када им нешто не одговара тај против кога сте. Уместо тога, ви сте дошли да питате”, рече им Зоран. Када су спортски функционери отишли срећни јер су задржали своје фотеље, Зоран ми рече: „Ништа они нису разумели. Знаш, мотиви људи да изаберу власт су у свакој земљи исти. То су економска ситуација, страхови од незапослености, немогућности лечења. Само негде из истих разлога победи Черчил, а негде Хитлер. Када сазнамо како да народ усмеримо да решење својих проблема види у демократији, а не у послушности и страху од власти – успећемо”.