Тужилаштво за ратне злочине сматра да нема основа за кривичну одговорност начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића.

– Тужилаштво је проверило наводе Фонда за хуманитарно право увидом у све предмете ратних злочина који је тај фонд навео у „Досијеу Љубише Диковића” и утврдило да не постоји било какав основ сумње за његову кривичну одговорност за ратне злочине. Тужилаштво је поступало и по кривичној пријави ФХП од 3. марта 2009. године против седам особа, за догађаје у Пустом Селу.  У тој кривичној пријави нема имена Диковића – каже Бруно Векарић, портпарол тужилаштва.

Према његовим речима, током преткривичног поступка саслушано је 120 сведока, међу којима и десет косовских Албанаца. У њиховим изјавама генерал Диковић се помиње само као човек који је спасао животе три ромска детета у ратним догађајима у Пустом Селу. Векарић додаје да је прве истраге ратних злочина 1998. и 1999. године на локацијама које помиње ФХП спровела управо Војска Југославије.

– Да је постојала сумња да је генерал Диковић одговоран за ратне злочине на КиМ 1998. и 1999. године, Хашки трибунал би против њега већ покренуо поступак у складу са својим надлежностима и праксом, јер је генерал Диковић тада по чину био довољно високо као, на пример, оптужени у предмету „Шљиванчанин и остали” – наводи Бруно Векарић.

Начелник Генералштаба ВС генерал-потпуковник Љубиша Диковић јуче се није изјашњавао о томе да ли ће поднети приватну тужбу против Наташе Кандић и Фонда за хуманитарно право. Министарство одбране је задовољно што се Тужилаштво за ратне злочине огласило званичним саопштењем и тиме демантовало тешке оптужбе које ФХП изнео против начелника Генералштаба, кажу у Министарству одбране. 

У нашем закону не постоји могућност да кривично гоњење за клевету државних званичника преузме тужилаштво по службеној дужности.

– Генерал Диковић има једину могућност да поднесе приватну кривичну тужбу за клевету, уколико сматра да је оклеветан. У том поступку он треба да доказује своје тврдње – објашњава за „Политику” адвокат Божо Прелевић.

Он додаје да је таква правна заштита државних функционера укинута из нашег закона и да се сада односи само на клевете у којима би биле поменуте стране организације, као и државна химна или грб, док и највиши функционери имају само могућност приватне тужбе, ако сматрају да су оклеветани.