Зашто Тадић треба да буде премијер

Само онај који није то желео, није схватио поруку грађана од 20. маја. Нешто се мора мењати, јер грађани живе лоше. За то јесте крива и економска криза али неће бити да је она допринелатоме да Србија, рецимо, има хипертрофирану администрацију у којој има преко 170 разних агенција, завода, комисија и других „независних” тела. Врхунац ове перверзије је био када је Србија, земља без приступа мору, добила Агенцију за истраживање поморских несрећа и то све са објашњењем да тако захтева ЕУ, што је наравно било далеко од истине. Овакве ствари изазивају револт и нигде и ни од кога не могу добити подршку.

Како смо онда дошли до тога? Можемо кренути од споредних разлога. Од тога да је влада сачињена од великог броја странака где сваки министар жели да буде упамћен по „свом закону”, а тај закон предвиђа опет неку своју агенцију са својим буџетом. Или где најмања странка може да сруши владу уколико,рецимо, 40 одсто буџета не иде на пензије. Или где премијер није могао да обузда стихију феудализације владе. Коначно и да је слаб парламент са посланицима који нису били власници мандата. Све ово упућује на главни разлог слабог резултата владе – слаба контрола извршне власти. Практично једина контрола је долазила преко Андрићевог венца али то је систем који се, уз сву добру вољу овог света, не би одржао на дужи рок.Влада је такав орган у ком се доносе на стотине одлука дневно и те одлуке се не могу из најпростијих техничких разлога надзирати у телу какво је Председништво Србије које се по природи ствари бави само најзначајнијим политичким питањима. За контролу владе постоји парламент и његови ресорни одбори са својим интерпелацијама и посланичким питањима. Уколико би председник заиста и покушао да технички контролише ближе рад владе, то би неизоставно довело до њеног кочења поред свих ограничења која има влада са више од 20 министарстава и скоро исто толико странака.

С друге стране, иако институција председника не може вршити техничку контролу рада владе, она може бити веома успешна у политичкој контроли када се преко јавности обраћа влади. Међутим, таква политичка контрола је скоро немогућа када премијер и председник државе припадају истој странци. Како може председник да позове на одговорност премијера кога је сам поставио, а да притом и себи „не пуца у ногу”. То се и видело приликом реконструкције владе која је била уоквирена у причу о рационализацији ресора. Зато треба рећи да је кохабитација од 2004–2008. била веома значајна за демократску консолидацију Србије и да је уз све познате мане била много боље решење од других могућих.

Србија очигледно пати од проблема недостатка легитимитета институција на општем плану и то је показала ниска излазност 20. маја. Политичкој елити се не верује јер јој је дато превише слободе. Исправни пут којим треба да кренемо је јачање парламента, стварање јефтине и ефикасне владе и успостављање односа кохабитације између председника и премијера. Најбољи аргумент за грађане зашто је ово добар пут јесте тај да ће се он најмање свидети политичарима јер ће их терати да дају свој максимум.

Борис Тадић сигурно није равнодушно примио резултате другог круга упркос одличном држању на конференцији за новинаре. Далеко од тога. Најзначајнија његова изјава била је та да неће бити премијер. То сигурно није због тогашто сматра, како су неки приметили, да му је та функција испод части, већ зато што сматра да нема подршку грађана и да би преузимање те функције било противно изборној вољи. То показује да се није руководио партикуларним интересима своје странке, која је то од њега затражила дан после, а у коме је „сунце ипак изашло”. Сигуран сам да интерес Демократске странке јесте да Борис Тадић буде премијер, али то не може бити довољан разлог. Прави разлог једино може бити тај што је Србији преко потребан баланс између два пола власти – Андрићевог венца и Немањине. Две особе са највећим легитимитетом у земљи су Томислав Николић и Борис Тадић и уколико би овај други препустио место премијера неком другом то би тек створило кризу легитимитета владе као тела које по Уставу води политику и носи најзначајнија овлашћења. Гледајући унапред шта све чека ову владу – усвајање буџета, преговори са ММФ-ом, резања у администрацији, дијалог са Приштином, ревизија приватизације, борба против корупције и криминала, почетак преговора са ЕУ, одмах се види да слаба влада не би била у стању ни да приближно успешно преброди изазове. Успех владе ће бити сразмеран нивоу контроле од стране парламента и председника али да то не угрози њену ефикасност.

Одлуке о прављењувладе треба доносити држећи на уму све проблеме које имамо и који нас чекају. Било који други критеријуми који се могу користити су луксуз који не можемо себи допустити.

Владимир Тодорић

Аутор је директор Центра за нову политику