Када је у марту најавио, а потом неколико пута поновио, да ће уколико Србија до краја ове године не добије статус кандидата за чланство у ЕУ то доживети као лични неуспех и поднети оставку, јавност није превише озбиљно схватала обећање Божидара Ђелића. То је зато што су грађани овде навикли да од политичара слушају разна обећања која после „намерно” заборављају.

Зато и не чуди што су многи после одлуке Европског савета да Србији не одобри кандидатуру вест из Брисела да Ђелић одступа примили са сумњом: „Ђелић је наводно оставку поднео, али премијер је неће уважити, тако да ће Божидар остати на својој функцији….”, само је један у мору коментара на интернет сајтовима.

Тачно је да је Цветковић тражио да његов потпредседник повуче оставку, али Ђелић је остао принципијелан и одржао обећање. Вероватно су и у врху власти схватили да не би било превише мудро да у тренутку када се прокламована политика „и ЕУ и Косово” насукала на немачки гребен истрајава на томе да Ђелић повуче оставку. А могло би да буде и контрапродуктивно. Овим потезом Ђелић није само сачувао свој образ већ и владу од све снажнијег притиска дела опозиције, али и неких странака у власти које траже полагање рачуна за прокламовану, а неиспуњену проевропску политику.

У Србији није баш уобичајена пракса да политичари због неиспуњене дате речи одлазе добровољно с власти. Не често се такав поступак тумачи и као знак слабости, а не осећај моралне одговорности. Стога није чудо што афористичари кажу да је бежање од одговорности наш најмасовнији покрет.
Ђелићев потез је на неки начин преседан и због тога што овде важи неписано правило да фотељу треба сачувати по сваку цену.

Сетимо се када је својевремено Ненад Чанак тражио од Драгана Веселинова, министра пољопривреде, да поднесе оставку, јер је био у колима која су због пребрзе вожње изазвала саобраћајну несрећу у центру Београда са смртним исходом. Уместо да покаже макар саосећање за један изгубљени живот Веселинов је Чанку узвратио да он треба да поднесе оставку, јер се, како је изјавио, „дружи са криминалцима”.

Почетком ове године било је још оставки. Прво је Томица Милосављевић рекао да се „из дубоко личних разлога” повлачи са положаја министра здравља. Млађан Динкић је поднео оставку када је премијер Мирко Цветковић изјавио да ће га сменити. Са Динкићем се солидарисала министарка за НИП Верица Калановић. Али колико је та оставка била принципијелна говори то што је убрзо потом у реконструисаној влади напредовала до положаја потпредседника.

Зато за разлику од горепоменутих у 2011. години ће се памтити само оставка Божидара Ђелића. У средини у којој то још није уобичајено он је примером показао да је одлазак политичара са положаја нормална ствар, као и његов долазак на то место. Зато је Ђелић заслужио и више од два дуга аплауза на Главном одбору ДС-а.