Владајућа коалиција против Агенције за борбу против корупције сада води са 2:0. Након што је, уз помоћ Уставног суда, зауставила примену оног дела закона по коме су сви функционери морали да се одлуче за само једну фотељу, сада је, изменама закона, и дефинитивно омогућила свим одборницима и посланицима да уз то буду шта год још желе – градоначелници, председници општина директори јавних предузећа... Агенцији сада остаје да, опет пред Уставним судом, провери да ли је амандман којим је закон промењен супротно сваком претходном договору владе и Агенције, још и противуставан.

А до тада око пет до шест хиљада локалних и мало виших функционера, колико их је, по проценама агенције обухваћено спорним Батићевим амандманом, моћи ће да ужива у првој победи у борби за доказивање како закони и не треба да важе за оне који их доносе, него за остале.

И да не буде забуне, свако ко обезбеди гласове већине посланика може да промени закон и свака власт може да доноси законе какве жели. И чак није проблем ни у томе колико су (не) спорни аргументи за овакву промену закона. Проблем је само бахатост са којом представници власти бране своје позиције и личне интересе, на штету општих.

 Та врста бахатости већ је виђена и кад је ревизор оценио да нису баш сва министарства законито трошила буџетске паре и кад се омбудсман усудио да се побуни против Закона о електронским комуникацијама. Муњевито и веома жестоко обојица су оптужена за вођење хајке против парламента, односно владе.

Да ствар буде још гора, реч је о релативно безазленим стварима, посебно кад је питању извештају ревизора. Шта тек може да се очекује када буде почео да се бави, рецимо, јавним набавкама? Иста је ствар и са Агенцијом за борбу против корупције. Дупле функције свакако нису једини, а далеко од тога и да су најзначајнији проблем којим Агенција треба да се бави. Шта кад озбиљно почне да проверава финансијске извештаје странака или имовину функционера? Хоће ли се мењати једна по једна одредба закона, како се дотакне некога из власти?

Сва до сада, иначе споро и тешко, формирана „контролна тела”, од Савета за борбу против корупције, преко омбудсмана, повереника за информације, заштитника грађана, па до Агенције за борбу против корупције, намерно или ненамерно, саплитана су на сваком кораку – од тога да им нису обезбеђени одговарајући услови за рад, преко ускраћивања средстава за запошљавање одговарајућих службеника па до сталних „прозивки” сваки пут када кажу нешто што се некоме властима на допадне.

Колико онда вреде сва заклињања представника владајуће коалиције да јој је борба против корупције приоритет? Колико успешна та борба може бити ако се води само дотле док не подразумева и жртвовање партијских интереса или личних сујета. И да ли је онда икоме још чудно што је Србија по индексу перцепције корупције непрекидно далеко испод 100. места, међу афричким земљама у којима је корупција ствар традиције.