Директор државне компаније „Србијагас” и високорангирани кадар српских социјалиста за викенд је сиромашним грађанима поделио по комадић свог прихода (осам хиљада евра месечно), који добија као члан управе руско-српске гасне фирме „Југоросгас”.

Само дан или два раније претио је да ће поскупљење гаса платити само богати. Неколико дана пре тога рекао да ће гас поскупети и тако демантовао себе од пре два месеца кад је тврдио да ће гас појефтинити. Не зна се колико је пута директор „Србијагаса” демантовао самог себе говорећи јавно о сигурности снабдевања гасом, цени тог енергента, судбини складишта „Банатски Двор”, својим зарадама у гасном бизнису…

Све што је у вези с гасом личи у Србији последњих неколико година на бајку, а некоме и на басну.

Од бившег премијера Војислава Коштунице и његових министара енергетике и високорангираних кадрова ДСС-а Радомира Наумова и Александра Поповића, наслушали смо се својевремено бајки о јефтином руском гасу који ће притицати у неограниченим количинама и тако спасити сиромашне грађане и ојађену привреду Србије. Грађане који ће се најзад јефтино и сигурно грејати на „здрав начин”. И привреду која ће процветати на јефтином гасу и тако постати конкурентнија. Али, само под условом да пустимо Русе у наш гасни систем. 

Што смо и урадили. Руси ће градити Јужни ток, Руси ће гасификовати југ Србије, Руси ће изградити „Банатски Двор”, али морају да оснују фирму у Швајцарској, Руси ће направити заједничко предузеће за транспорт гаса... Све ће Руси урадити, али заузврат траже већинско власништво над целокупним гасним бизнисом у Србији.

И добили су га. Они сада управљају једном веома осетљивом, готово стратешком граном српске енергетике. Нигде у окружењу, нити у било којој земљи у транзицији једна држава није доведена у такав положај у снабдевању гасом као што је то Србија учинила себи. И Бугарска, и Румунија, и Хрватска, и Словенија... улазе у стратешка партнерства са руским гасним компанијама иза којих углавном стоји држава, али ниједна држава није дозволила руским партнерима већинско власништво у гасном бизнису на својој територији. Не зато што су то Руси, него због потребе да свака земља има већинску контролу над тако важном енергетском облашћу као што је снабдевање гасом.

Јер, Руси могу и да изневере. Као, на пример, у зиму 2008/2009. године кад је било „густо”, а у помоћ су притекли немачки ЕОН и мађарски МОЛ и обезбедили Србији довољно гаса. Сада смо сведоци како се бајка, поново, топи усред зиме. У бајци још само живи директор „Србијагаса”, члан Управног одбора „Југоросгаса”, и високорангирани кадар социјалиста. Зато он иде около и сиротињи, уместо обећаног јефтиног гаса, дели милостињу из својих високих профита и  прича бајке о јефтином гасу у Србији.