Комшија, све се слабије продаје, али банане... то је чудо, ускоро ће кило да кошта 200 динара и не знам ко ће да их купује. Зар је ПДВ морао баш да се повећа на јужно воће.

Тако се јуче ујутру газда једне пиљарнице на Каленића гумну вајкао комшијама на злу судбину пада промета „за педесет одсто у односу на лањски јануар”.

Само неколико стотина метара даље, у две београдске школе, и станици полиције наставници и полицајци одбијају да раде, тражећи да послодавац (држава) одреши кесу (буџет) и повећа им зараде. Ни почетак ове године није могао да прође без наметнуте шизофрене улоге у којој се нашао просечни грађанин ове државе. Кад ујутру уђе у пиљарницу (или продавницу) „сикће” на државу што је подизањем пореза (или акциза) довела до поскупљења банана, пива, цигарета, зејтина, бензина... А кад дође на радно место, опет „сикће” на државу али сада од ње тражи већу плату, а кад држава нема тих пара у буџету, онда штрајкује.

Ако је за утеху, нису само грађани Србије почетком ове године тако изразито подељене личности – на пореске обвезнике и кориснике буџета. На сличан начин жале се, на пример, и Немци. С тим, што они имају мало више „сазрелу свест” да ако од државе очекују јачу социјалну функцију у време кризе, онда морају више и да одвоје за буџет јер је то заједничка каса из које се намирују плате свима којима је држава послодавац, плус социјално угроженим слојевима грађана.

За разлику од других земаља које сада пролазе кроз тај проблем, у Србији се муке с буџетом стално понављају почетком године. Власт је убеђивала јавност да је средином децембра прошле године лако скоцкала буџет, па смо се сви опустили, гутајући ту „слатку пилулу”. И тек што се „испилио” буџет је почео да певуши „кофа је бушна, па бушна, па бушна...” Пара нема, држава је то признала и најавила да ће опет да се зајми (овог пута код Сосијете женерал банке) за 400 милиона долара.

Званичници државне администрације убеђивали су ових дана штрајкаче да и у држави важи правило „колико пара, толико музике”, односно да она може да потроши само оно што прикупи (плус да се задужи, против чега је већина грађана). И то је, рекло би се, аргумент „као стена”.

Али, има један детаљ који говори да наша држава и није баш тако „невина” и наивна као што се представља. И да не ради ваљано свој посао прикупљања што више пара у заједничку касу.

Податак да наша државе годишње „проћерда” милијарду евра на јавне набавке, да јој кроз прсте „исцури” две милијарде евра јер толерише сиву економију и још око 200 милиона јер се недомаћински односи према својим некретнинама – тешко оптужује државу да веома лоше ради поверени јој посао.Укупно, то је сума равна десетини БДП-а или половини буџета Србије.

Да држава добро ради свој посао, можда банане не би морале да поскупе (због повећања ПДВ-а) и можда наставници, лекари и полицајци не би морали да штрајкују.