Срби на северу Космета треба да победе себе. То је, наравно, најтеже.

Мислим да разумем тих 50.000 људи. Знам да су уплашени за свој живот. То виде и слепи, то чују и глуви. Овај страх се не заснива на измишљеној опасности већ на стварним чињеницама: више од хиљаду убијених Срба на Космету од када је 1999. године успостављен међународни протекторат, погром 17. марта 2004. године,  запаљене куће повратника...

Гледао сам у Митровици како Срби улазе у камионе међународних снага. Личило је на Други светски рат, на трпање људи у камионе и вагоне којима су одвожени у логоре смрти. На срећу, само је личило. Стварност је да су их возили до њихових села, њихових кућа. Толико о слободи кретања и о безбедности. Та слика је пред мојим очима увек када читам и слушам представнике међународне заједнице или Приштине, који сада хоће на северу да уклоне барикаде јер оне сметају остваривање права на слободу кретања.

Мислим да ни Србима на северу Космета не треба говорити колико је то право важно. Очигледно је, међутим, да је њима право на живот важније од слободе кретања. Јер, њихова је логика: ако се Тачијева полиција слободно шета севером – животи Срба нису сигурни. Срби са севера мисле да су сигурни једино ако су одвојени од Приштине. Зато су подигли барикаде, да не дозволе да Тачи инсталира своју власт на северу.

Срби са севера нису успели да на Јарињу и Брњаку све буде као пре јулског десанта Тачијевих специјалаца. Али су успели да не буде ни како је Тачи желео. Да ли могу више од тога? Бојим се да не могу.

Прво, зато што стање на Космету не може да се „замрзне“, јер лако могу да га „одледе“ и Тачијева полиција и међународне снаге. Упад Росу је ваљда довољна показна вежба „одмрзавања“.

Друго, одбијајући савете Београда – Срби са севера Косова повећавају вероватноћу да их „дисциплинује“ Кфор или Росу.

Треће, и војни коментатори и политичари у чији патриотизам не сумњају Срби са севера Космета јасно кажу да Србија не може да ризикује нови сукоб са НАТО-ом.

Четврто, промениће се емоција према њима ако Србија буде „кажњена“ због неуклањања барикада. Примери постоје, Радован Караџић и Милан Мартић могли би да говоре о томе.

Не сумњам да је Србима са севера Космета јасно да им је боље да живе у Митровици, Звечану, Лепосавићу и Зубином Потоку него да буду у избегличким камповима у Шумадији.

Али њихов опстанак на северу захтеваће дуг и упоран рад у коме ће имати и помоћ Београда и међународне заједнице. Нема у том послу једне битке која решава све. То ће бити дуготрајна борба која може да има два циља. Један је, подела Космета, против чега су САД и ЕУ. (Ипак, свака идеја која решава неки проблем може да се врати на преговарачки сто.) И други, вероватнији, јесте разрада идеје коју је за ручком Ангела Меркел саопштила Тадићу питајући га да ли је размишљао о федерализацији Космета.

Али Срби са севера да би опстали на Космету морају да победе себе – да уклоне барикаде.