Једино је министру Оливеру Дулићу требало годину дана да схвати да је његово „револуционарно чедо”, Закон о изградњи и планирању, уништио домаћу грађевинску индустрију и тржиште некретнина.

Сви остали, и његове колеге, и пословни људи, и грађевинци, и агенције за некретнине... још док је „чедо било у повоју” указивали су да економска криза није време за „револуционарну правду” јер ће зауставити изградњу и уништити тржиште некретнина. Али министар Дулић није имао разумевања за јавну дебату о тако важном државном питању и све који су другачије мислили анатемисао је као „плаћенике тајкуна”. Иако је од тада прошло годину и по дана, још су у свежем сећању обећања министра Дулића да ће новим законом о планирању и изградњи Влада Србије најзад „зауставити екстрапрофитере и пљачкаше”, који су се обогатили на скупим стамбеним квадратима у Београду, и да ће омогућити сиротињи да најзад легализује своју незаконито изграђену стамбену имовину.

Како је време пролазило, дозвола за изградњу било је све мање, све је мање било започетих стамбених и пословних квадрата, све чешће су гунђали грађевинари који нису имали посла а умножавао се број „измена и допуна” којима је министар Дулић покушавао да закрпи закон који није могао да се примени. Не памти се да је неки државни акт, као Закон о планирању и изградњи, захтевао толико подзаконских мера и владиних уредби које би га учиниле применљивим у пракси. Све је министар покушао како би угурао закон у праксу, али није ишло. Готово свакодневно убеђивао је јавност да је за застој у изградњи крива глобална криза, лицитирао како се повећава број издатих дозвола, оптуживао локалне самоуправе да су корумпиране, свађао се са градоначелником Београда, претио... Да би доказао идеолошку чистоту закона упустио се у дијалектичко укидање тржишта тако што је узео државне паре и одлучио да гради „јефтине, субвенционисане станове за тржиште”.

Пре него што је коначно признао да је закон неприменљив, Дулић jе обавестио јавност да „тајкуни хоће да га убију”.

Глогов колац у Закон о планирању и изградњи неочекивано је забола – легализација. Ни ту, нажалост, ништа није ишло у пракси онако како је у закону осмислио министар Дулић. Али он је остао доследан у решењу и за ту ситуацију понудио је исти принцип јефтиног популизма којим се руководио кад је предлагао и бранио тај закон и кад је увукао државу у изградњу „субвенционисаних станова за тржиште”. Понудио је да се легализација обави бесплатно како би побрао додатне аплаузе сиромашних.

Невоља је, међутим, што тај популизам неко ипак мора да плати јер је доказано да у економији нема бесплатног ручка. Платиће га, наравно, сви порески обвезници.

Али, пре него што плате, ваљало би израчунати колико је Србију коштао једногодишњи застој у изградњи и на тржишту некретнина и ко ће то да плати.

И колико је, на пример, за све то одговоран министар Оливер Дулић.