Да ли ће Веран Матић пресавити табак и упутити писмо извињења Војиславу Коштуници у којем ће признати да је његова телевизија водила „медијски рат и прљаву кампању против ДСС-а само због политике коју та странка води”? Сигурно да неће. Ко ће изаћи као победник из овог непотребног „рата”? Сумњам да ће бити поражена телевизија.

Одлука ДСС-а да прекине сарадњу са Б 92, јер им није дозвољено да се у емисији „Инсајдер дебата” прочита писмо које се не односи на тему о злоупотребама у Колубари је класична замена теза, али и слаб алиби да се избегну одговори на питања која интересују јавност.

Зато тешко ко може да поздрави демонстративни излазак „увређеног” Андреја Младеновића из телевизијске емисије. Можда само најзагриженије присталице ДСС-а, који шкакљива питања „виде” као притисак на странку да промени своју политику према Косову и НАТО-у.

Али овај драстичан пример прекида комуникације ДСС-а са Б 92 је и парадигма бахатог односа политичара према медијима који траје годинама у различитим формама.

Окружени стручњацима за маркетинг и пи-аровима људи на власти и у опозицији све чешће бирају не само медије у којима ће се огласити већ и питања која ће им бити постављена. У новинарским круговима јавна је тајна да поједини политичари имају своје омиљене медије у којима се појављују само када имају да саопште нешто што ће им подићи углед у јавности, а самим тим и партији којој припадају.

При том као да заборављају да су медији контролни механизам, али и спона са онима који су гласали за њих. А то подразумева и полагање рачуна за поједине поступке и одлуке.

Када поједине политичаре новинарско питање „сатера у ћошак” умеју да буду и агресивни, почну да псују па чак и да шутирају. То је на својој кожи најбоље осетио новинар ТВ Аполо Владимир Јешић када је 2003. године питао Велимира Илића о фабрици дувана у Чачку.

Али политичари најчешће чим нањуше да би новинари могли да их питају нешто што њима и њиховој странци може да наруши рејтинг прибегавају једноставнијој тактици. Избегавају да дају изјаве за те медије. Да ли су због тога или нечег другог, тек, како тврди Б 92, и високи функционери ДС-а, Душан Петровић и Драган Ђилас, иако позвани нису се појавили у „Инсајдер дебати”? Драган Марковић Палма је био нешто „слабијих живаца” и новинарима који су га позвали да објасни шта зна о овој афери запретио чак и судом.

Наши политичари ипак заборављају да је сваки покушај укоревања или „држања буквице” медијима због покушаја да открију неке афере или корупционашко понашање кратког даха. Случај „Санадер” у суседној Хрватској је за то најбољи пример. А оне које то не брине, а стало им је до ЕУ интеграција, треба подсетити на „бриселску лупу”. У упитнику Европске комисије налазе се и питања у којима се од нас тражи да детаљно опишемо мере које се односе на спречавање ометања слободе изражавања и информисања.