Ministarstvo pravde je dalo podršku Advokatskoj komori, jer fiskalne kase ne postoje nigde u zemljama Evropske unije, rekao je državni sekretar.

Za ovu priču uopšte nije bitno to što advokati u Evropi imaju račune i plaćaju porez na osnovu izdatih računa. Za nju je jedino važna izjava državnog sekretar zato što se on tom izjavom suprotstavio Vladi Srbije – čiji je činovnik.

Svakako da treba braniti pravo ljudi iz vlasti da raskrinkavaju vlast, da pokažu kada ona radi protiv opšteg interesa. Uostalom, da nema takvih hrabrih ljudi mnoga kršenja zakona ostala bi prekrivena tišinom.

Ipak, u ovom slučaju državni sekretar svakako nije taj čuveni „zviždač”, čovek zaposlen u institucijama vlasti koji upozorava da ta vlast radi nešto protiv interesa građana, same institucije, zakona. Naprotiv, u ovom slučaju državni sekretar je čovek koji narušava ugled vlade govoreći javno protiv njene odluke.

U procesu donošenja odluke vlade učestvuju sva njena zainteresovana ministarstva. Proces ide ovim redom. Nadležno ministarstvo napiše odluku, uredbu, zakon i proverava da li je u skladu sa Ustavom, drugim zakonima, evropskim standardima. Tada akt odlazi na saglasnost Sekretarijatu za zakonodavstvo. U trećem koraku ministarstva daju mišljenje o rečenom propisu. Potom o njemu raspravljaju vladini odbori. Konačno – akt dolazi na sednicu vlade gde se o njemu diskutuje i gde se on usvaja. Nije neophodno da vlada bude jedinstvena, naprotiv, može neki ministar da izričito bude protiv toga da neki propis postane stvarnost.

Međutim, kada vlada donese odluku, pravila ponašanja su sasvim drugačija. U Poslovniku o radu Vlade Srbije u članu 95. piše: „Članovi vlade, državni sekretari i direktori posebnih organizacija i službi vlade dužni su da u javnim izjavama i nastupima u javnosti izražavaju i zastupaju stavove vlade.” I onda, još izričitije, u drugom pasusu istog člana piše: „Odluku vlade mora da zastupa u javnosti i član vlade koji je glasao protiv nje ili je bio uzdržan.”

Javnost je i partijski sastanak. Pa ministar ili državni sekretar ne sme čak ni kao partijski funkcioner da napada odluku vlade.

Vlada Mirka Cvetkovića imala je dosad isuviše primera nepoštovanja sopstvenog pravilnika. Ministar Mlađan Dinkić je do poslednjeg trenutka bio protiv odluke da se NIS proda „Gaspromu”. Zamenik predsednika vlade Ivica Dačić je javno govorio protiv Zakona o informisanju. Ministar Milutin Mrkonjić je rekao da mu ne pada na pamet da smanjuje broj zaposlenih u sopstvenom ministarstvu... Time su u javnost slali poruku da je vlada neozbiljna, da ne poštuje samu sebe.

Prvi koji treba da zaštiti vladu od pravljenja loše predstave o njoj jeste njen premijer. Ali – on ima samo dve vaspitno-popravne mere: da lupi čvrgu neposlušnim ministrima i državnim sekretarima ili da obori vladu. Lupanje čvrge je neozbiljno, rušenje sopstvene vlade ređe je od retkosti.