Министарство правде је дало подршку Адвокатској комори, јер фискалне касе не постоје нигде у земљама Европске уније, рекао је државни секретар.

За ову причу уопште није битно то што адвокати у Европи имају рачуне и плаћају порез на основу издатих рачуна. За њу је једино важна изјава државног секретар зато што се он том изјавом супротставио Влади Србије – чији је чиновник.

Свакако да треба бранити право људи из власти да раскринкавају власт, да покажу када она ради против општег интереса. Уосталом, да нема таквих храбрих људи многа кршења закона остала би прекривена тишином.

Ипак, у овом случају државни секретар свакако није тај чувени „звиждач”, човек запослен у институцијама власти који упозорава да та власт ради нешто против интереса грађана, саме институције, закона. Напротив, у овом случају државни секретар је човек који нарушава углед владе говорећи јавно против њене одлуке.

У процесу доношења одлуке владе учествују сва њена заинтересована министарства. Процес иде овим редом. Надлежно министарство напише одлуку, уредбу, закон и проверава да ли је у складу са Уставом, другим законима, европским стандардима. Тада акт одлази на сагласност Секретаријату за законодавство. У трећем кораку министарства дају мишљење о реченом пропису. Потом о њему расправљају владини одбори. Коначно – акт долази на седницу владе где се о њему дискутује и где се он усваја. Није неопходно да влада буде јединствена, напротив, може неки министар да изричито буде против тога да неки пропис постане стварност.

Међутим, када влада донесе одлуку, правила понашања су сасвим другачија. У Пословнику о раду Владе Србије у члану 95. пише: „Чланови владе, државни секретари и директори посебних организација и служби владе дужни су да у јавним изјавама и наступима у јавности изражавају и заступају ставове владе.” И онда, још изричитије, у другом пасусу истог члана пише: „Одлуку владе мора да заступа у јавности и члан владе који је гласао против ње или је био уздржан.”

Јавност је и партијски састанак. Па министар или државни секретар не сме чак ни као партијски функционер да напада одлуку владе.

Влада Мирка Цветковића имала је досад исувише примера непоштовања сопственог правилника. Министар Млађан Динкић је до последњег тренутка био против одлуке да се НИС прода „Гаспрому”. Заменик председника владе Ивица Дачић је јавно говорио против Закона о информисању. Министар Милутин Мркоњић је рекао да му не пада на памет да смањује број запослених у сопственом министарству... Тиме су у јавност слали поруку да је влада неозбиљна, да не поштује саму себе.

Први који треба да заштити владу од прављења лоше представе о њој јесте њен премијер. Али – он има само две васпитно-поправне мере: да лупи чвргу непослушним министрима и државним секретарима или да обори владу. Лупање чврге је неозбиљно, рушење сопствене владе ређе је од реткости.