„Једна мала дама шета увек сама, ко је то, шта је то” – питалица је из давног овдашњег шлагера, која је у Америци добила савремен одговор: она је рушилац најистрајнијег савременог поретка – мушке преваге у платама. Према управо објављеној студији, тамо врло младе жене (од 22 до 30 година), неудате и без деце, на послу зарађују више од вршњака „јачег пола”.

Приходи су им, у просеку, били већи бар за осам процената у 363 од 366 испитаних моћних градских подручја – саопштили су истраживачи њујоршке фирме „Рич адвајзерс”. Преврат се објашњава, уз остало, чињеницом да оне сада и чешће и успешније стичу солидно образовање, што не спречава губитнике у „надметању полова” да завапе да је борба за уравнотеженост довела до нове неуравнотежености , али овај текст не располаже ни простором ни потписниковом поткрепљеношћу, за упуштања у тако далекосежна вагања.

Усуђујем се, ипак, да приметим да поменуте младе даме нису усамљене онолико колико њихове статусне одреднице сугеришу. Део су, чини ми се, знатно ширих премеравања у потрази за најподеснијом дозом уравнотежености која не оспорава неприкосновеност различитости.

Позивам се на сијасет анализа које истичу да су социјални и интимни (не)склади битна одредница стања у коме смо, национално и интернационално. Међу њима и на два налаза у „Њујорк тајмсу”. Укратко и поједностављено: бивши министар за рад Роберт Рајх и уводник утицајног дневника сугеришу да су огромне разлике у примањима између шефова и потчињених – контрапродуктивне.

Први текст подсећа на вишедеценијско проучавање по коме је, пре четири деценије, један постотак најбогатијих Американаца располагао с девет процената националних прихода, да би се у међувремену тај постотак повећао два и по пута – на 23,5 одсто. Док је просечна принадлежност радника практично (урачунавајући ефекте инфлације) данас мања него пре 30 година.

Аутор предочава, такође, да су сличне неуравнотежености претходиле, пре нешто више од 80 година, Великој депресији. Из ње се изашло тек повећаним запошљавањем (и за потребе Другог светског рата) и ширењем простора за напредовањем средње класе. Наравоученије: истински привредни опоравак проистиче из масовности учешћа у деоби просперитета. Дакле – ако се бар повећа запосленост (а не незапосленост, као сада).

Истиче се, такође, да је потребно усклађивање производне и потрошачке моћи, при чему је сада прва знатно већа од друге, уз остало и због постојећих претераних неусклађености. Узак круг најобогаћенијих, по том регистру, мање троши од сународничке масе а истовремено више улаже у спољне „пореске рајеве” и државе које својом јевтинијом радном снагом доносе већи профит страним инвеститорима.

Уводник њујоршког дневника позива на претрагу раскола у коме укупна годишња примања 500 руководилаца водећих компанија достижу износ од по 7,5 милиона долара док је просечни приход, у истом раздобљу, запосленог Американца – 36.000. Основна сврха компанија јесте да обезбеди ваљану испоруку добара и услуга а не да фаворизује обогаћивање малобројних – сугерише дневник.

Не форсира се, при том, уједначавање супротно инспиративности разлика. На то указује и интернетска верзија лондонског „Економиста”, који налази за сходно да се огради од могућних примедби да указивањем на потребу уравнотежавања нагиње „социјализму” и да емитује „знаке уређивачког одступања од закона тржишта”. Јер, аргументује, треба указати на растуће разлике (с већим утицајем оног „ко плати више”) које оспоравају принципе демократије и система заснованог на једнаким могућностима.

У спољној политици је приступ другачији. У њој нема позивања на демократију (унутрашњег типа) и једнаке могућности. Одлучује однос снага. Право јачег.

На слабијима је, наравно, да се позивају на равноправност и друге принципе. Доприносе, тако, махом ризници светских идеала. При чему чешће – погоршавају сопствени положај. У низу „парничних” резолуција (које ни ван спорења немају обавезујућу снагу) Генералне скупштине УН – реткост су оне чије су прокламације надвладале, начелно непризнато, право јачег.

Неуспеси нису, међутим, сасвим различити од успеха. Управо се опет проглашавају „велики изгледи” – за окончање рата у Ираку, који није ни требало повести (по огромној већини светских и америчких анкета) као и за окончање израелско-палестинског спора иако је он, после шест деценија мировних процеса, још симбол недостижности.

Нема разлога ни за понављање изреке „све се мења да би остало исто”. Ако младе Американке масовно зарађују више од младих Американаца – ни Америка ни „антиамерика”, ни хладни ни рат међу половима, не могу да буду оно на шта су се монтирали.

Предстоји – демонтажа, несагледивих размера. Под притиском разних драма, али и дама, које делују усамљено колико и глобално…