Питање из упитника Европске комисије: Да ли омбудсман има право да обустави извршење акта ако утврди да може имати за последицу угрожавање права неког лица?

Одговор српских лекара: Па може он свашта, али да нам укине допунски рад не долази у обзир. И ко је он да каже да не може неко да се прими преко реда ако је поштено платио.

Питање ЕК: У којој мери влада узима у обзир препоруке независних органа?

Одговор премијера: Ја сам прво размишљао да сменим неке министре кад је оно државни ревизор рекао да им финансијски извештаји ништа не ваљају, али после сам закључио да они то нису урадили из личне користи, па сам се предомислио.

Питање ЕК: На који начин се гарантује независност омбудсмана и сличних институција?

Одговор просечног српског политичара (странка по избору): Апсолутно то подржавам. Али како да верујем да су независни кад су, поред толиких проблема у овој земљи, нашли да се баве баш мојом фирмом. Јасно је одакле то иде. Што не проверавају оне које треба него само кога мисле да смеју.

После успешно попуњеног упитника ЕУ, српски политичар објашњава свом бирачу сврху постојања независних регулаторних тела. „Ма без тога не можемо у ЕУ, то они траже и омбудсмане и поверенике и ревизоре и агенцију за борбу против корупције, па комисију за заштиту конкуренције и још свашта. Све смо те законе морали да донесемо и да их изаберемо.”

Неупућени грађанин: Па шта они треба да раде?

Политичар: Ма откуд знам, испаде сад да могу да раде свашта. И нас да контролишу.

Грађанин: Па шта радите кад они нешто одлуче?

Политичар: Па, ако нам се свиђа, много се хвалимо како се све то код нас ради јавно и без притисака и демократски… Ако нам се не свиђа, игноришемо их. Или зовемо све новинаре да објаснимо какве глупости они то причају. А ако на неког баш директно ударе, подсетимо их ко је ту кога поставио, па ко доноси законе, ко их финансира, па да ни они нису безгрешни, па, ако ништа не помогне, идемо и на суд. 

Грађанин: Па што сте их онда бирали кад вам праве такве проблеме?

Политичар: Па, кажем ти, тако тражи Европа. А знаш да морамо да стигнемо тамо до 2018.

А оно на шта би сваки српски политичар (партија небитна) морао да одговори најпре себи јесте – да ли се до те Европе 2018. или било које друге године стиже тиме што ћемо доносити законе које она „тражи”, или тиме што ћемо их примењивати. Да ли је довољно да, рецимо, Агенција за борбу против корупције само постоји или заиста треба и да проверава финансије и политичара и њихових партија, да процењује да ли је неко у сукобу интереса и да их ако треба кажњава? Да ли се у Европу брже стиже ако се свака омбудсманова оцена бучно оспорава, ако се захтеви повереника игноришу или ако Комисија за заштиту од конкуренције, како упућени тврде, под политичким притиском, ретроактивно примењује закон? И пре свега, да ли је Европска унија оваква правила игре увела да би мучила потенцијалне кандидате за чланство или зато што је то добар начин да се земља уреди.