Идемо, најзад, донекле у корак с већином великих сила: без ичијег одрицања од истрајних раскорака, заједно смо с Американцима, Русима, Французима и Кинезима умарширали у изборну годину.

Ако се кандидује, Борис Тадић ће имати исти циљ као његове западне колеге – Барак Обама и Никола Саркози – реизбор на функцију шефа држава. На источној страни ситуација је другачија: руски премијер Владимир Путин ће се борити за повратак на функцију председника, док ће, по утврђеној процедури за истек мандата, с лидерског положаја у Кини отићи Ху Ђинтао, за чијег је наследника „пројектован” садашњи потпредседник Си Ђинпинг.

Испада да изборно коинцидирамо с „четири стуба наше спољне политике” (ако Француску пригодно идентификујемо са целином приоритетне нам Европске уније). Бићемо, тако, на истом важном послу као савременици у четири од пет сталних чланица Савета безбедности УН (Британија је ем краљевина, ем је парламентарне изборе одржала прошле године), и то истовремено са по два тандема, међусобно различитих приступа нашем територијалном интегритету.

Уз моћни глобални квартет сврстао нас је, наравно, само стицај календарских околности. Ни у једном другом погледу нам није место у њему, осим кад се главним глобалним актерима наместимо за поткусуривање у њиховим узајамним пребијањима стратешких потраживања и дуговања.

Моћ стицаја околности нас је убацила и у глобализовану гласачку машину чији би продукти могли, до краја ове године, да надмаше гледаност телевизијских сапуница. Из рачунице Фарида Закарије, на Си-Ен-Ену, произлази да ће се ове године у чак 59 земаља (од укупно 193) одржати избори на националном или локалном нивоу, непосредни или посредни, а промене на врху долазе у обзир (по природи ствари, али не и обавезно) у 26 устројстава, где живи 53 одсто човечанства, у чијим је рукама половина годишњег светског бруто производа.

Гласање је, рекло би се, светски политички хит тек зачете 2012. Различитим поводима и дометима мобилисаће Египћане (чије опредељивање слови за главну проверу домета „арапског пролећа”), Грке (почетном тесту уздрмане зоне евра), Словенце, Словаке, Украјинце, Финце, Турке, Индијце, Иранце, Јужнокорејце, Мексиканце, Венецуеланце, Алжирце, Анголце…

Следе и специфични интернационални избори, међу којима и гласање у УН за нових пет несталних чланица Савета безбедности. Нама ће посебно бити важно изјашњавање надлежних у ЕУ – да ли Србија треба да добије статус кандидата за учлањење…

Импозантну серију избора прате импозантни парадокси. Демонстранти широм света су, на пример, изразили незадовољство ефектима избора, оптужујући власти да не поштују вољу бирача и да превише подлежу утицајима финансијских центара, поготову великим донаторима трка за политичке функције. Низ аналитичара упозорава и да местимично одлучујућу реч имају неизабрани органи, такозвана фактократија („стварна власт”, коју чине носиоци разних „недодирљивих” положаја и привилегија, као и разни саветници, лобисти).

Парадоксална је и околност да се све чешће изборима који су темељ демократије, пребацује да ће успорити реформе неопходне за излазак из текуће кризе и тиме продужити муке грађанима. Чују се и приче да трошак за листиће, који се стављају у изборне кутије, празни „касице-прасице”, па и да ће, како региструје и коментатор „Фајненшел тајмса”, опседнутост борбом за придобијање гласача, онемогућити лидере да се озбиљније позабаве проблемима који захтевају широку међународну сарадњу.

Парадоксе подупире и реалност. Процењује се да је ситуација уопште, а у низу земаља нарочито, толико тешка да стање не може, бар не благовремено, да поправи ни промена власти. То јест да је настала фаза изнуђених потеза, тако да је новоизабранима врло скучен избор курсева, углавном заснованих на непопуларним мерама као што су „стезање каиша” грађанима и подршка онима „који су сувише велики да би се дозволило да пропадну”.

Критике не умањују значај избора. Подсећају, заправо, да су ствари кренуле наопако, да је свет запао у кризу кад су људи и догађаји за које нисмо гласали постали у политици важнији од оних за које смо гласали.

Добро је, наравно, што постоји сијасет стваралаца и произвођача који су нам, не тражећи наш глас, иновацијама и предузимљивошћу учинили више доброг од оних којима смо дали глас. А један од главних доприноса таквих прегалаца је баш потпора изборима, јер Интернет и мобилна телефонија, лакше окупљају и опредељују бираче него митинзи кампања за високе функције. Уз ова помагала, политички глас грађана остаје хит и изван изборне сезоне, у периоду који су досад пречесто испуњавали „фактори” који су тај глас занемаривали, изигравали…