Грешни Василије

Највећи грех СПЦ јесте тај што је крила грех. Синод је знао како њен владика зворничко-тузлански проводи своје слободно време најмање шест месеци, али је покушао да задржи ту мрачну тајну и грешног владику унутар зидова Патријаршије. То што је Василије Качавенда волео да се дружи са младим, лепушкастим момцима, била би само његова лична ствар да није те једне ситнице: он је великодостојник наше цркве која хомосексуализам сматра радњама које су се спроводиле у Содоми и Гомори, те приликом најаве сваке геј-параде, СПЦ те душе позива на најмање две ствари: да сврате до лекара или да завире у пакао и евентуално на дуже време остану тамо.

Зато је ћутање СПЦ и њено лицемерје за њене вернике, претпостављам, далеко болније од развлачења по таблоидима епископа у акцији, који је волео раскошне дворове и раскошне момке.

Већина епископа је знала за Качавендине склоности. Седморица најмоћнијих, сам врх СПЦ, одгледао је компромитујуће видео-записе, али они тада нису учинили оно што је требало. Нису привремено суспендовали владику Василија нити су покренули спор пред Црквеним судом.

Уместо да покрену интерну истрагу, ћутали су од новембра прошле године. Грешни Качавенда је тада понудио своју оставку, али је Синод није прихватио, већ је проблем одложио за овогодишњи редовни Сабор. Та склоност одлагања проблема, та традиционална национална мантра „пређи бригона другога”, није само манир световних Срба, већ и њиховог духовног вођства.

И, како ће сада Црква да исповеда грешнике, ако сама себе није исповедила? Обашка то што је случај пукао усред Великог поста.

Сваки парохијски свештеники владика баш у ово време, исповедају своје грехове. То шта ће грешни Василије рећи свом духовнику вероватно је важно таблоидима, али за искрене вернике и поштоваоце СПЦ као националне институције, далеко је важније када ће црквена елита престати да се понаша као да је политичка странка.

Знају, дакле, за свог грешника.Жмуре и пуштају га да исповеда друге, да им држи моралне лекције о смислу живота, патриотизму, духовности. Ако смо се сложили да су покушали да забашуре ову аферу, чекајући да случај застари, да избледи из сећања, да се немио догађај„прекрије“ неким новим скандалом, да ли сте баш сигурни да сам мислио само на СПЦ?

Сачувај боже, мислио сам и на политичке и друштвене елите које су довеле до оваквог стања земаљске и небеске Србије.

Чак и када се чује још један омиљени национални рефрен – а то је теорија завере  – која овога пута каже да су странци, потпомогнути домаћим издајницима, активирали случај „Качавенда” како би девалвирали неслагање СПЦ са споразумом између Београда и Приштине, то је заправо само одраз немоћи да се као друштво и као људи суочимо са стварношћу:да је Василије грешан и да је Црква погрешила. И да онај одозго ваљда види све.