Интереси пречи од људских права

Много ће воде протећи Ист Ривером пре него што се нешто промени у Уједињеним нацијама, а поготово у њиховом најмоћнијем телу – Савету безбедности. Имајући у виду колико споро свет постиже какав-такав регионални и светски мир, можда није случајно што је седиште светске организације смештено баш у делу Менхетна који се зове Залив корњача. Баш тај корак корњаче условљен је тиме да Савет безбедности УН и даље осликава распоред сила с краја Другог светског рата, али и да спорост ове међународне организације на известан начин одговара великим силама које имају право блокирања одлука светске владе – САД, Русији, Кини, Великој Британији и Француској.

Упркос томе што с почетка 21. века потичу захтеви да се реформише петнаесточлано тело у којем је пет сталних чланица са правом вета и десет несталних чланица које се бирају на период од две године, велике промене и даље су само на папиру. И то на папиру који је 2004. године исписао тим саветника бившег генералног секретара УН-а Кофија Анана, предлажући да се број сталних чланица повећа на десет. У клуб са правом вета ушли би, према предлогу, Јапан и Немачка (земље које су на другом и трећем месту по финансирању буџета УН-а), а затим Бразил и Индија (земље које највише доприносе мировним мисијама слањем својих трупа). Додатно место отишло би једној утицајној афричкој земљи (Јужној Африци или Нигерији) или једној утицајној земљи из Арапске лиге. Предлог, међутим, никад није добио двотрећинску већину у Генералној скупштини УН-а у којој су представници 193 држава чланица.

У ишчекивању реформе својеврсне светске владе у којој је пет држава „једнакије” од осталих, светски мир је препуштен Савету безбедности којем, како је ове недеље у свом годишњем извештају о стању људских права у свету закључио Амнести интернешенал (АИ), није пошло за руком да буде на висини „храбрости” коју су исказали демонстранти и опозициони активисти широм света. Осим тога, АИ примећује да ово тело све више исказује своју немоћ да се „прилагоди потребама”, као и да „једноставно не одговара својој сврси” будући да су највећи светски трговци оружјем управо сталне чланице Савета безбедности УН. Пет сталних чланица СБ УН, које би требало да буду главни гаранти светског мира, држе чак 70 одсто светске трговине оружјем. Неко би рекао да је то као да се дилерима наркотика повери задатак сузбијања наркоманије.

Иако се чини да АИ у свом извештају, пре свега, истиче неуспех међународне заједнице у заустављању крвопролића у Сирији, критикујући више пута уложена вета извозника оружја, попут Кине и Русије, одговорност за фијаско светске организације сносе свих пет сталних чланица Савета безбедности. Према АИ, и нове силе, попут Бразила, Индије и Јужне Африке, су својим „ћутањем биле саучесници” када је реч о кључним људским правима.

Да су финансијски и геостратешки интереси пречи од заштите људских права, најбоље сведоче управо најсвежији примери побуна у арапском свету. С једне стране, Русија отворено брани режим сиријског председника од насилног преврата, стрепећи да ће падом Башара ал Асада изгубити Сирију као клијента за куповину оружја, али и могућност да на сиријској обали у граду Тартус има једину поморску базу у Средоземљу. С друге стране, САД отворено бране краљевску породицу у Бахреину и ауторитарни режим у Јемену од преврата. У Бахреину је смештена америчка Пета флота (која штити бродове који транспортују чак 40 одсто произведене нафте на свету), а Јемен је у том региону главни амерички савезник у борби против Ал каиде.

И тако испада да је, без обзира на кршења људских права и сурове масакре, сасвим у реду да највећи произвођач оружја на свету (Америка) ових дана „у складу са националним интересима” скида ембарго на извоз оружја у Бахреин, а да други највећи произвођач оружја (Русија) „у складу са комерцијалним уговорима” наставља испоруку оружја Сирији.

У таквој ситуацији Амнести интернешенал предлаже да у јулу свих 193 држава чланица УН-а потпишу споразум о глобалној трговини оружјем, којим би се стриктним међународним стандардима уредила прекогранична трговина конвенционалним оружјем – од пиштоља до борбених авиона. Међутим, како кажу експерти, никакав договор ове врсте неће спречити велике силе да наставе са досадашњом праксом. Како кажу експерти, у овом споразуму сигурно ће постојати „рупа” довољно велика да кроз њу прође читава колона нових тенкова.