Инвестиционе „црне” рупе

Уместо тржног центра и хотела у Рајићевој улици од сто милиона евра и 57.000 квадрата преко пута Калемегдана, за десет година Београд је добио само ограђено градилиште. Отварање је најављено за 2015. годину. Од Марине „Дорћол”, на десној обали Дунава, где је на 76.000 квадрата требало да буде сазидано пет стамбених кула, пословна зграда, хотел високе категорије и да се усидри 150 пловила, за седам година имамо – само ограду око плаца. За инвестицију вредну 200 милиона евра не зна се судбина. За 11 година, од аква-парка са 14 водених тобогана, 11 базена, терена за кошарку и тенис, у новобеоградском Блоку 44 сазидана је једино љуштура објекта. Када би у воду, уместо у коров и шибље, могли да зароне купачи није познато, а још се чека одговор на питање да ли ће на месту водене оазе нићи станови.

Ови примери делић су у збиру помпезно најављиваних пројеката у престоници који је требало да преобразе лице Београда, а постали су само инвестиционе „црне” рупе. Инвеститори су се готово увек правдали да су им се испречиле дуге процедуре за издавања дозвола, недостатак новца... Тешко су признавали да су преамбициозно ушли у посао, да су захтевали већу квадратуру од дозвољене, па су морали да чекају нова планска документа, да са партнерима нису увек имали чисте рачуне.

Да су ти објекти изграђени, инвеститори би плаћали порезе, отворили би радна места и садржаје који би привукли туристе и пословне људе. Због тих општих користи су им плацеви и дати. Дао је закон локалним самоуправама обавезу да инвеститорима одузму земљиште које држе заробљено, без снаге да вредан ресурс који су запосели приведу намени. Парцела на којима су се стекли услови за одузимање само у Београду је 2003. године било 573. Град је повратио свега седамдесетак, и то не тако што је било коју одузео, већ је само примио натраг оне којих су се инвеститори одрекли. Процедура одузимања, правдао се град, била је превише нејасна и компликована.

Казне за инвеститоре су изостале.

Тек 2011. закон је прецизирао да објекти морају бити завршени за највише пет година, уз уступак градитељима да затраже продужетак важења грађевинске дозволе на још две године. Услов је да окончају више од 80 одсто радова. У супротном престаје да им важи грађевинска дозвола а, све док се не изда нова, порез на имовину плаћају као да је објекат изграђен.

Није проблем само у пројектима по којима се градња није довршила, већ у вредним здањима која су безмало пропала јер их нико деценијама не обнавља. Породици занемарених градилишта придружују се хотел „Југославија”, Карићева зграда у Призренској, Генералштаб и бивша зграда Савезног МУП-а у Кнеза Милоша улици, главна железничка станица „Прокоп”...

За крај питање за „милион долара”, на које би одговор само Београду донео на стотине милиона евра, гласи: Када ће почети да се наплаћује порез људима који су заробили плацеве?