Nema zemlje u svetu gde klinci na selu pronađu zaostalu bombu iz ko zna kog rata, bace je u vatru, pa okupljeni oko vatre čekaju šta će da bude. Toga nema ni u Avganistanu, ali ima u zemlji Srbiji. U svakoj nesreći koja se dogodi nekoj vojsci u mirnodopsko vreme krivac je ljudski, ili tehnički faktor, ili kombinacija jednog i drugog. Drugačije ne može da bude i zbog prirode vojnog poziva.

Tragedija pitomaca Vojne akademije na poligonu Pasuljanske livade upravo je kombinacija otkaza ljudskog i tehničkog faktora. Tehnički faktor mogao bi da se svede na dilemu: je li zatajio uređaj koji posle 27 sekundi samouništava granatu pod uslovom da je ona i bila tipa M93P1, koja ima samolikvidator, ili je reč o nekoj starijoj seriji tih granata koje nemaju samolikvidator? Granata je „aktivna” već posle deset metara leta od cevi BGA-30, ona se „armirala” u letu i od tog trenutka je opasna. Zašto nije eksplodirala na cilju, sada će biti vrlo teško odgovoriti. Da li je za njenu naknadnu eksploziju koban trenutak bilo to što je navodno pitomac šutnuo ili to što je samo držana u rukama, moraće da odgovore pirotehničari ili proizvođač projektila.

Vojni predstavnik je izjavio da se granata našla na mestu koje nije lokacija gde su ranije bile mete, a odmah pored stajao je pitomac koji je pronašao. Kako je onda granata tu dospela za sada ostaje misterija. Zašto nadležne ekipe za pregled vežbovne prostorije nisu izvršile svoj zadatak stvar je istrage. Zašto s običnim detektorom za metal posada poligona Pasuljanske livade nije detaljno pretražila teren i ispitala sve sumnjive metalne predmete? Nema para za to?

Ljudski faktor tragedije pitomaca Vojne akademije posebna je priča. Naravno da su svi kadeti bili upoznati i svesni odgovornosti i opasnosti u rukovanju sa minsko-eksplozivnim sredstvima. Verujem da im je to tokom nastave i obuke na stotine puta naglašeno, verujem da su na tome njihove starešine neprekidno insistirale. Moguće je da je pažnja pitomaca na trenutak popustila, kraj je školovanja, na trenutak dolazi do opuštanja, svi će oni uskoro biti oficiri, pa da se u tim okolnostima plaše nekakve „zarđale” granate? Da li se kod nas kroz opštu demokratizaciju društva donekle izgubio vojnički duh i karakter vojske. Pre svega u domenu automatske i bespogovorne discipline? Jer, vojska nigde i nikada nije bila deo društva pod „staklenim zvonom”.

U oktobru 1977. kao vojnik 41. pešadijske divizije JNA bio sam 15 dana na velikoj vežbi na poligonu Krivolak u Makedoniji. Tadašnji komandant divizije, pukovnik Milan Pavlović polagao je za čin generala. Artiljerijska jedinica iz Kičeva – haubice od 122 mm, postavljene na drugoj obali Vardara, otvorile su vatru po ciljevima na Krivolaku. No, umesto po metama, granate su počele da padaju po nama u rovovima. Vežba je odmah prekinuta, komandant artiljerijske jedinice je smenjen, dan kasnije vežba je nastavljena. Srećom, niko nije nastradao, a vojska mora da vežba, ili da ratuje. Inače nije vojska.