Попут хлеба од три дана, „Газела” се круни већ месецима, годинама... У чорбу се може удробити колико је крта, рекли би цинични и необавештени. Са солидно зарђалог моста недавно су почели „спонтано” да отпадају поголеми комади бетона и гвожђа, а умало да попадају и људи када је једног мразног јануарског јутра аутобус градског превоза провалио оно што је некад била ограда и „провирио” преко руба ћуприје.

Да је сиротој „Газели” догорело до ноката постало је јасно у тренутку када је напрснуће носача коловоза откривено на низводној страни моста. Руку у ватру први је морао да гурне Зоран Дробњак, директор „Путева Србије”, јер му је радно место тако налагало. Истурен пред рафал питања, успео је да апсорбује добар део панике и објасни оно што су сви већ знали – да „Газела” четири деценије није одржавана и да ће поправка сада коштати двапут скупље него пре три године када је са европским банкама договорен кредит за реконструкцију.

Речју, ко не плати за мост, платиће за ћуприју. Дупло. И камату на дупло.

Да придржи кромпир, Дробњаку су у помоћ притрчали политичари. У међувремену се десетак аутомобила нанизало на рупе у смеру ка граду, поломивши точкове и трапове. Уз увек отворен међупартијски фронт, представници народа (поново) заратише и на линији локал – република. Министар за инфраструктуру Милутин Мркоњић самоуверено је на седници Одбора за саобраћај објавио како је мост безбедан, али тог јутра очигледно није стигао да прелиста „Политику” у којој директор предузећа непосредно задуженог за одржавање моста апелује да тешка возила не би смела на саобраћајницу ни по завршетку поправке.

У налету менаџерске одлучности, градоначелник Драган Ђилас устао је и против европских банкара који су повлачење зајма условили збрињавањем Рома из нехигијенског насеља испод моста у чврсте куће. Наћи ћемо паре на другој страни, повикао је тада, али није баш прецизирао где се иста налази и да ли „Газела” може да сачека док не стигнемо до ње.

Међу директорима Европске банке за обнову и развој истовремено је завладала акутна епидемија милосрђа, па је борд банкара најавио да ће у Београд долетети неколико дана раније како би написао извештај о Акционом плану за расељавање Рома, и четрдесет година запуштаном мосту уштедео који минут. Истина, банкари не рекоше да ли ће аминовати план, већ само да ће „одлуку” донети до 15. марта.

„Бисер” распре око моста представља једно од објашњења готово необјашњиве чињенице да је поправка објекта за три године поскупела дупло, иако се стање моста истовремено погоршало „тек” за 25 одсто. Изјава је надлежних у републичкој власти, да је кривац за то скок цене челика на светском тржишту. Не треба, међутим, много времена да се у архиви пронађе недавно изговорена реченица њихових партнера из градске управе да ће подизање моста преко Аде Циганлије вероватно појефтинити јер цена челика на светском тржишту, ето среће, опада.

Ћорсокак је, вели Кундера, место најбољих инспирација.