Da li je dve godine posle samoproglašene nezavisnosti Kosova najpoštenije reći da niko od učesnika u ovoj priči ne zna tačno kako će izgledati njen kraj?

Naravno, većina će reći da ne menja svoj stav. Vlast u Prištini će ponavljati da je nezavisnost konačna. U tome će je javno podržati i Sjedinjenje Američke Države, glavni arhitekta nove tvorevine na tlu Srbije. Isto će ponavljati i većina zemalja članica Evropske unije koje smatraju da je nezavisnost Prištine jedino dobro rešenje za mir na Balkanu. S druge strane su zemlje koje nisu priznale nezavisnost. I zvanična Srbija i opoziciona Srbija ponavljaju da nikada neće priznati samoproglašenu nezavisnost. Kina kaže da će principijelno braniti međunarodno pravo i da zato neće priznati nezavisnost Prištine. Španija kaže da nikada neće priznati nezavisnost Prištine, a Kipar da to neće učiniti čak i onda kada bi to Srbija uradila. Iz tog bloka malo je išetala Rusija stavom: ako Srbija uđe u NATO – priznaće nezavisnost Kosova, a onda nema razloga da to ne učini i Rusija.

Da li Amerika može da promeni svoj stav o Kosovu, odnosno o Avganistanu, Iranu, Rusiji, Kini..? Može. Odnosno, može ako joj je to u interesu. Zar Amerika nije i dosad menjala svoje stavove, zar joj saveznici nisu postajali protivnici, zar „Balkanskog kasapina“ nije preobratila u „garanta mira i stabilnosti na Balkanu“, pa onda u osumnjičenog za ratni zločin.

Da li se menjao stav Srbije o Kosmetu? Nije, ako se gleda rečenica „Nikada nećemo priznati nezavisnost Kosmeta”. Ali ispod te kape nije uvek bio istovetan sadržaj. Dovoljno je samo pogledati razlike između programa za Kosmet koji je sačinila prva vlada Vojislava Koštunice posle pogroma nad Srbima 14. marta 2004. godine i predloga sa kojim se ušlo u završnu rundu pregovora o statusu Kosmeta sa Ahtisarijem. Nijedan od tih akata ne predviđa narušavanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, ali se razlikuju u viđenju autonomije Kosova u okviru Srbije i autonomije Srba na Kosovu.

Dokumenti koje pominjemo i rezolucije Skupštine Srbije o rešavanju statusa Kosmeta jasno izražavaju stav o „mirnom, sveobuhvatnom i trajnom rešenju putem pregovora” – da se „mora pregovorima pronaći kompromisno rešenje za budući status pokrajine Kosovo i Metohija, koje će odobriti Savet bezbednosti” i da „u skladu sa Rezolucijom 1244 ovlašćeni predstavnici Republike Srbije treba da nastave napore kako bi se obnovili pregovori i pronašlo rešenje u duhu međunarodnog prava”. Konačno, Srbija ni rešenje koje je nudila 2006. u platformi za razgovore sa Ahtisarijem nije smatrala konačnim, nego je predvidela njegovu proveru za 20 godina.

Dve godine posle samoproglašene nezavisnosti Prištine pitanje je dana ko će reći – „pregovori“. Neko bi trebalo to da izgovori posle odluke Međunarodnog suda pravde.