Да ли је две године после самопроглашене независности Косова најпоштеније рећи да нико од учесника у овој причи не зна тачно како ће изгледати њен крај?

Наравно, већина ће рећи да не мења свој став. Власт у Приштини ће понављати да је независност коначна. У томе ће је јавно подржати и Сједињење Америчке Државе, главни архитекта нове творевине на тлу Србије. Исто ће понављати и већина земаља чланица Европске уније које сматрају да је независност Приштине једино добро решење за мир на Балкану. С друге стране су земље које нису признале независност. И званична Србија и опозициона Србија понављају да никада неће признати самопроглашену независност. Кина каже да ће принципијелно бранити међународно право и да зато неће признати независност Приштине. Шпанија каже да никада неће признати независност Приштине, а Кипар да то неће учинити чак и онда када би то Србија урадила. Из тог блока мало је ишетала Русија ставом: ако Србија уђе у НАТО – признаће независност Косова, а онда нема разлога да то не учини и Русија.

Да ли Америка може да промени свој став о Косову, односно о Авганистану, Ирану, Русији, Кини..? Може. Односно, може ако јој је то у интересу. Зар Америка није и досад мењала своје ставове, зар јој савезници нису постајали противници, зар „Балканског касапина“ није преобратила у „гаранта мира и стабилности на Балкану“, па онда у осумњиченог за ратни злочин.

Да ли се мењао став Србије о Космету? Није, ако се гледа реченица „Никада нећемо признати независност Космета”. Али испод те капе није увек био истоветан садржај. Довољно је само погледати разлике између програма за Космет који је сачинила прва влада Војислава Коштунице после погрома над Србима 14. марта 2004. године и предлога са којим се ушло у завршну рунду преговора о статусу Космета са Ахтисаријем. Ниједан од тих аката не предвиђа нарушавање територијалног интегритета и суверенитета Србије, али се разликују у виђењу аутономије Косова у оквиру Србије и аутономије Срба на Косову.

Документи које помињемо и резолуције Скупштине Србије о решавању статуса Космета јасно изражавају став о „мирном, свеобухватном и трајном решењу путем преговора” – да се „мора преговорима пронаћи компромисно решење за будући статус покрајине Косово и Метохија, које ће одобрити Савет безбедности” и да „у складу са Резолуцијом 1244 овлашћени представници Републике Србије треба да наставе напоре како би се обновили преговори и пронашло решење у духу међународног права”. Коначно, Србија ни решење које је нудила 2006. у платформи за разговоре са Ахтисаријем није сматрала коначним, него је предвидела његову проверу за 20 година.

Две године после самопроглашене независности Приштине питање је дана ко ће рећи – „преговори“. Неко би требало то да изговори после одлуке Међународног суда правде.