Кривац за све – Брисел

Уочи поновљених грчких парламентарних избора, чији резултат према страховањима европских политичара можда може да доведе до распада еврозоне а и целе Европске уније, неслога међу европским лидерима постиже врхунац. Док Париз одбија сваку сумњу да са земаљама јужне Европе ствара фронт како би Берлин био изолован у разговорима о мерама за решавање кризе у еврозони, немачка канцеларка Ангела Меркел одбацује предлоге француског председника Франсоа Оланда, инсистирајући да се одлучно противи емитовању еврообвезница.

Док се велики играчи препиру око рецепта за излазак из кризе, на сцени је и свађа између европских политичара, који се залажу за још јаче европске интеграције, и оних који се томе жестоко противе. Криза је дала сјајан повод за препирку политичара, евроентузијаста и евроскептика, а чини се да и једне и друге повезује – Брисел.

У смиривању економског земљотреса који дрма Стари континент, евроентузијасти виде Брисел као једини спас и скоро искључиво се ослањају на позивање институција ЕУ да ураде много више у спасавању Уније. С друге стране, евроскептици за све што се догађа искључиво криве Брисел, као да је нека елементарна непогода која ће почистити живот са овог дела планете Земље.

Међутим, обе групе политичара занемарују оно што је добар део проблема – (не)одговорност националних влада. Када лидер радикално левичарске Сиризе, од чије победе на грчким изборима стрепе европске берзе, окривљује Брисел за све проблеме Грка, он заправо жели да скине одговорност са владе у Атини. Евроскептицизам Ципраса заправо има за циљ оправдавање грчке владе, које ће можда ускоро бити члан, и сваљивање кривице на тамо неке европске бирократе.

С друге стране, када конзервативни шпански премијер Маријано Рахој позива Брисел да све учини на спасавању његове земље, он заправо жели својим грађанима да каже да је он све учинио а да је „чаробни штапић” у туђим рукама. Рахојев евроентузијазам, оличен у инсистирању да само већа фискална и банкарска интеграција Европе може спасити еврозону, заправо више је заснован на покушају да се скине одговорност за решавање нагомиланих проблема а мање на тежњи да се оствари визија потпуно уједињене Европе.

И тако је у оба случаја, и за добро и за лоше, вечити кривац – Брисел. А национални лидери у оба случаја сносе знатно мању одговорност, јер је за све наводно заслужан „зли Брисел”, односно „добри Брисел”. Историја оваквог оправдавања сопствених одлука је тако дуга да су некад национални лидери и владе користили Брисел као изговор и у одлукама, које су заиста желели да донесу.

Тако је, крајем деведесетих година прошлог века, британска влада чекала да се донесе европски пропис о спуштању законске границе за ступање у сексуалне односе међу хомосексуалцима са 18 на 16 година, иако је и сама хтела да донесе такву одлуку. Много је било лакше сакрити се иза фамозног Брисела него ризиковати да одлука на националном нивоу изазове извесне контроверзе и за власт, иритирајућу јавну дебату у којој ће морати да образлажу своју позицију.

Тако испада да и евроентузијастима и евроскептицима одговара ова игра у којој Брисел доноси одлуке за које националне владе не желе да буду одговорне, а грађанима се то представља као неминовност. Због тога, није ни чудо што на бројним блоговима али и у анализама респектабилних медија почиње да циркулише теорија завере о томе да хаос у којем се налази еврозона заправо једна макијавилистичка игра европских федералиста, који желе да створе федерализовану Европу, налик Сједињеним Америчким Државама.

Познати британски историчар и харвардски професор Нил Фергусон је недавно за „Сандеј тајмс” рекао да су „очеви оснивачи” евра и у старту знали за конструкциону грешку у креирању европске монетарне уније, као и да ће то водити ка кризи као што је ова. Према његовом мишљењу, они су знали да ће размере кризе отворити пут ка федералистичком решењу.

Према теорији завере, цео овај страх од економског „еврогедона” заправо је начин да европски политичари лакше објасне својим народима неопходност стварања сједињених европских држава и тако пренебрегну препреку коју су 2005. године на референдуму поставили француски и холандски бирачи, одбијајући Европски устав.

„Промена ће бити прихваћена уколико за то постоји нужда, а без кризе не постоји схватање нужде (неопходности)”, написао је у својим мемоарима Жан Моне, човек који је заправо скицирао стварање европске породице народа, иако је највећа слава за то отишла француском шефу дипломатије Роберту Шуману.

Актуелна криза заиста чини ту „нужду”, а уколико је ова теорија завере бар иоле тачна, Николо Макијавели био би поносан на Монеове наследнике.