Uoči ponovljenih grčkih parlamentarnih izbora, čiji rezultat prema strahovanjima evropskih političara možda može da dovede do raspada evrozone a i cele Evropske unije, nesloga među evropskim liderima postiže vrhunac. Dok Pariz odbija svaku sumnju da sa zemaljama južne Evrope stvara front kako bi Berlin bio izolovan u razgovorima o merama za rešavanje krize u evrozoni, nemačka kancelarka Angela Merkel odbacuje predloge francuskog predsednika Fransoa Olanda, insistirajući da se odlučno protivi emitovanju evroobveznica.

Dok se veliki igrači prepiru oko recepta za izlazak iz krize, na sceni je i svađa između evropskih političara, koji se zalažu za još jače evropske integracije, i onih koji se tome žestoko protive. Kriza je dala sjajan povod za prepirku političara, evroentuzijasta i evroskeptika, a čini se da i jedne i druge povezuje – Brisel.

U smirivanju ekonomskog zemljotresa koji drma Stari kontinent, evroentuzijasti vide Brisel kao jedini spas i skoro isključivo se oslanjaju na pozivanje institucija EU da urade mnogo više u spasavanju Unije. S druge strane, evroskeptici za sve što se događa isključivo krive Brisel, kao da je neka elementarna nepogoda koja će počistiti život sa ovog dela planete Zemlje.

Međutim, obe grupe političara zanemaruju ono što je dobar deo problema – (ne)odgovornost nacionalnih vlada. Kada lider radikalno levičarske Sirize, od čije pobede na grčkim izborima strepe evropske berze, okrivljuje Brisel za sve probleme Grka, on zapravo želi da skine odgovornost sa vlade u Atini. Evroskepticizam Ciprasa zapravo ima za cilj opravdavanje grčke vlade, koje će možda uskoro biti član, i svaljivanje krivice na tamo neke evropske birokrate.

S druge strane, kada konzervativni španski premijer Marijano Rahoj poziva Brisel da sve učini na spasavanju njegove zemlje, on zapravo želi svojim građanima da kaže da je on sve učinio a da je „čarobni štapić” u tuđim rukama. Rahojev evroentuzijazam, oličen u insistiranju da samo veća fiskalna i bankarska integracija Evrope može spasiti evrozonu, zapravo više je zasnovan na pokušaju da se skine odgovornost za rešavanje nagomilanih problema a manje na težnji da se ostvari vizija potpuno ujedinjene Evrope.

I tako je u oba slučaja, i za dobro i za loše, večiti krivac – Brisel. A nacionalni lideri u oba slučaja snose znatno manju odgovornost, jer je za sve navodno zaslužan „zli Brisel”, odnosno „dobri Brisel”. Istorija ovakvog opravdavanja sopstvenih odluka je tako duga da su nekad nacionalni lideri i vlade koristili Brisel kao izgovor i u odlukama, koje su zaista želeli da donesu.

Tako je, krajem devedesetih godina prošlog veka, britanska vlada čekala da se donese evropski propis o spuštanju zakonske granice za stupanje u seksualne odnose među homoseksualcima sa 18 na 16 godina, iako je i sama htela da donese takvu odluku. Mnogo je bilo lakše sakriti se iza famoznog Brisela nego rizikovati da odluka na nacionalnom nivou izazove izvesne kontroverze i za vlast, iritirajuću javnu debatu u kojoj će morati da obrazlažu svoju poziciju.

Tako ispada da i evroentuzijastima i evroskepticima odgovara ova igra u kojoj Brisel donosi odluke za koje nacionalne vlade ne žele da budu odgovorne, a građanima se to predstavlja kao neminovnost. Zbog toga, nije ni čudo što na brojnim blogovima ali i u analizama respektabilnih medija počinje da cirkuliše teorija zavere o tome da haos u kojem se nalazi evrozona zapravo jedna makijavilistička igra evropskih federalista, koji žele da stvore federalizovanu Evropu, nalik Sjedinjenim Američkim Državama.

Poznati britanski istoričar i harvardski profesor Nil Ferguson je nedavno za „Sandej tajms” rekao da su „očevi osnivači” evra i u startu znali za konstrukcionu grešku u kreiranju evropske monetarne unije, kao i da će to voditi ka krizi kao što je ova. Prema njegovom mišljenju, oni su znali da će razmere krize otvoriti put ka federalističkom rešenju.

Prema teoriji zavere, ceo ovaj strah od ekonomskog „evrogedona” zapravo je način da evropski političari lakše objasne svojim narodima neophodnost stvaranja sjedinjenih evropskih država i tako prenebregnu prepreku koju su 2005. godine na referendumu postavili francuski i holandski birači, odbijajući Evropski ustav.

„Promena će biti prihvaćena ukoliko za to postoji nužda, a bez krize ne postoji shvatanje nužde (neophodnosti)”, napisao je u svojim memoarima Žan Mone, čovek koji je zapravo skicirao stvaranje evropske porodice naroda, iako je najveća slava za to otišla francuskom šefu diplomatije Robertu Šumanu.

Aktuelna kriza zaista čini tu „nuždu”, a ukoliko je ova teorija zavere bar iole tačna, Nikolo Makijaveli bio bi ponosan na Moneove naslednike.