I Privredna komora, i Unija poslodavaca, i Savet stranih investitora, i poslovni klub „Privrednik”, i Američka privredna komora... Odavno se nije dogodilo da se poslovni ljudi, preduzetnici, poslodavci, uvoznici, izvoznici, trgovci, veliki i mali industrijalci, ali i pojedini bankari i ministri... ujedine protiv politike kursa dinara koju vode guverner i Narodna banka Srbije. Svi oni imaju različite interese koji se, po pravilu, nikad ne podudaraju jer je jedan trgovac uvoznom robom, drugi je izvoznik, treći je monopolista, četvrti je berzanski mešetar... i svakome od njih odgovara nešto drugačije poslovno okruženje i makroekonomska politika.

Kad se iz unisonog nezadovoljstva očiste interesne „natruhe”, ostaje poslovna računica koja je zajednička teška optužba privrede na račun guvernera. Po toj računici, svaka firma u Srbiji je postala manje vredna a njen poslovni rezultat slabiji onog trenutka kad je dinar posrnuo na tržištu. „Za tri dana moja firma izgubila je sve ono što je mukotrpno zarađivala godinu dana”, nema teže optužbe na rad nekog državnog činovnika od ovakvog komentara preduzetnika koji uživaju pristojan ugled u poslovnoj zajednici Srbije. Nad tom činjenicom morala bi da se zabrine i vlada, jer ako klizanje dinara pojede profit kompanija, onda one ne plaćaju porez na dobit, što je gubitak i za budžet.

Računica privrednika je jednostavna i vapijuća, a uprošćeno izgleda ovako: firma je uzela velike kredite čije je vraćanje garantovala svojom imovinom (na primer 250.000 miliona evra) i poslovanjem (npr. predviđen godišnji profit od tri miliona evra). Na osnovu te imovine, vlasnik firme izračunao je da može da plati kamatu od 700.000 evra. Banka je (zbog stanja u zemlji i na monetarnom tržištu) taj kredit obračunala u evrima.

A zatim dolazi rast kursa evra koji vredi (na primer 96,32 dinara) a ne 88,34 (kao 31. decembra 2008. godine). To klizanje dinara povod je da banka onoj firmi koja je uzela kredit kaže da njena imovina sada vredi manje, da je njen profit manji, a za kamate će biti potrebno više dinara.

Problem poslovnih ljudi je takozvano dvojno knjigovodstvo – oni prave završni račun u dinarima, a banke im imovinu, bilanse i kredite obračunavaju u evrima. Privrednici to pokušavaju da objasne guverneru, koji je (između ostalog) zadužen za odbranu dinara kao nacionalne valute.

Guverner je čitave godine s pravom delio savete, sugestije i kritike na račun izvršne vlasti i ukazivao na mnoge poslove koje vlada izbegava da uradi. Možda bi baš zato morao da ima više sluha za kritičare koji stižu iz poslovnih krugova. Guvernerova teorija da tržište određuje kurs dinara, postaje neubedljiva onog trenutka kad se Srbija istovremeno hvali da ima dinar čiju je cenu odredilo tržište i tuguje jer joj je to – uništilo privredu.