И Привредна комора, и Унија послодаваца, и Савет страних инвеститора, и пословни клуб „Привредник”, и Америчка привредна комора... Одавно се није догодило да се пословни људи, предузетници, послодавци, увозници, извозници, трговци, велики и мали индустријалци, али и поједини банкари и министри... уједине против политике курса динара коју воде гувернер и Народна банка Србије. Сви они имају различите интересе који се, по правилу, никад не подударају јер је један трговац увозном робом, други је извозник, трећи је монополиста, четврти је берзански мешетар... и свакоме од њих одговара нешто другачије пословно окружење и макроекономска политика.

Кад се из унисоног незадовољства очисте интересне „натрухе”, остаје пословна рачуница која је заједничка тешка оптужба привреде на рачун гувернера. По тој рачуници, свака фирма у Србији је постала мање вредна а њен пословни резултат слабији оног тренутка кад је динар посрнуо на тржишту. „За три дана моја фирма изгубила је све оно што је мукотрпно зарађивала годину дана”, нема теже оптужбе на рад неког државног чиновника од оваквог коментара предузетника који уживају пристојан углед у пословној заједници Србије. Над том чињеницом морала би да се забрине и влада, јер ако клизање динара поједе профит компанија, онда оне не плаћају порез на добит, што је губитак и за буџет.

Рачуница привредника је једноставна и вапијућа, а упрошћено изгледа овако: фирма је узела велике кредите чије је враћање гарантовала својом имовином (на пример 250.000 милиона евра) и пословањем (нпр. предвиђен годишњи профит од три милиона евра). На основу те имовине, власник фирме израчунао је да може да плати камату од 700.000 евра. Банка је (због стања у земљи и на монетарном тржишту) тај кредит обрачунала у еврима.

А затим долази раст курса евра који вреди (на пример 96,32 динара) а не 88,34 (као 31. децембра 2008. године). То клизање динара повод је да банка оној фирми која је узела кредит каже да њена имовина сада вреди мање, да је њен профит мањи, а за камате ће бити потребно више динара.

Проблем пословних људи је такозвано двојно књиговодство – они праве завршни рачун у динарима, а банке им имовину, билансе и кредите обрачунавају у еврима. Привредници то покушавају да објасне гувернеру, који је (између осталог) задужен за одбрану динара као националне валуте.

Гувернер је читаве године с правом делио савете, сугестије и критике на рачун извршне власти и указивао на многе послове које влада избегава да уради. Можда би баш зато морао да има више слуха за критичаре који стижу из пословних кругова. Гувернерова теорија да тржиште одређује курс динара, постаје неубедљива оног тренутка кад се Србија истовремено хвали да има динар чију је цену одредило тржиште и тугује јер јој је то – уништило привреду.