Да ли би било боље да је прехрамбена компанија „Дунав храна група” почетком 2010. године дала индивидуалним произвођачима више динара за откупну цену сировог млека. Да, јер би онда они више зарадили, били би задовољни и не би сада претили да ће да блокирају путеве и просипају млеко. Тако изгледа крунски доказ министра пољопривреде у крсташком обрачуну са инвестиционим фондом „Салфорд”, власником „Дунав храна групе”, кога држава (у лику и делу министра) оптужује за актуелне тржишне невоље с млеком јер није изашао у сусрет млекаџијама.

Погледајмо сада другу страну. Да је „Салфорд” обрадовао индивидуалне произвођаче млека и подигао им цену сировог млека у откупу, морало би да поскупи конзумно млеко (оно које потрошачи купују у продавници). То би изазвало бес потрошача и потхранило „инфлациона очекивања”. Бунили би се углавном они са скромним примањима којима сваки ценовни поремећај хлеба и млека изазива хиперинфлацију у кућном буџету. Пошто влада себи не сме да дозволи „бес народа”, морао би да реагује министар трговине и да прерађивачима млека (као и Унији пекара) понуди „сирово млеко из робних резерви” како млеко не би поскупело у продавницама.

Сличне проблеме и дилеме држава, владe и министри пољопривреде имају већ неколико година уназад – како да се допадну и индивидуалном пољопривредном произвођачу (свеједно да ли пшенице, кукуруза, јабука, малина, свиња, јунади...) и потрошачу. Решења су била таква да је сваког лета и јесени неко од тих произвођача блокирао путеве, мостове и улаз у зграду владе у београдској Немањиној улици.

И овогодишњи протест млекаџија само је потврда, не погрешне, него одсуства било какве државне стратегије за пољопривреду. Да би се та чињеница гурнула под тепих, „Салфорд” се згодно наместио као кривац кога треба „протерати” из Србије и довести „Даноне” (као да је „Даноне” коло часних сестара, а не фирма која послује да би зарадила профит).

Нервоза и челична државна рука министра пољопривреде потврђују да је, опет својом кривицом, изабрао улогу цврчка (а не мрава). Да је слушао добронамерне савете „са земље” не би сада морао да „жање” несташицу млека.

Већ данас може се предвидети да ће протеста „неких” незадовољних сељака бити и идуће и 2012. и сваке следеће године док год произвођачи хране буду плаћали литар дизела исто онолико колико га плаћају власници џипа „ауди” или „кајен”. На ту аномалију се указује годинама, али нико неће да је реши.

И ова несташица млека показује да држава популистичким силовањем тржишта нити уређује пословни и социјални амбијент, нити стиче наклоност предузетника и сиромашних. Млека неће бити више на тржишту колико год се држава (Министарство пољопривреде) трудила да, после удара на независна контролна тела, стави под контролу и независна регулаторна тела. Зар је Комисија за заштиту конкуренције постала филијала Министарства пољопривреде да оно преноси јавности њена саопштења и да јој дели задатке.