Tačno je, tržište je zakon. Dakle, ako se Srbija opredelila da dinar pliva na tržištu, onda vrednost nacionalne valute određuje zakon ponude i potražnje. I nikakva dogovorna ekonomija taj zakon ne sme da zameni. 

Tačno je, vrednost dinara je samo odraz veličine i snage nacionalne ekonomije. Dakle, to što bismo voleli da smo lepši i pametniji još nije dovoljno da nam i valuta bude vrednija i više cenjena.

Međutim, kad dinar „bije” maler i kad je ovako nestabilan na početku godine, mnogo toga postaje upitno a neka pravila diskutabilna.

Na primer, političari su se trudili (naročito) pred kraj lanjske godine da ubede investitore kako je srpska ekonomija idealno mesto za ulaganje njihovog kapitala, jer je najstabilnija u regionu. Ti pozivi i „šminkanje” Srbije sa istom argumentacijom (stabilne zemlje) još su učestaliji ovih dana, jer su procene da bi zemlju ove godine moglo da spase tri milijarde direktnih stranih investicija. I tek što je godina počela, s valutnog tržišta koje je ušlo u fazu akutne nestabilnosti stiže poruka „džaba ste krečili“. To odmah povlači pitanje o spremnosti investitora da ulažu kapital u zemlju koja ima tu vrstu nestabilnosti. 

Upitnom bi se mogla tumačiti i argumentacija koja se ovih dana servira javnosti da je pristizanje dolara i evra oborilo kurs domaće valute. Zar ne bi trebalo da bude obrnuto, da popunjavanje deviznih rezervi obezbedi stabilnost dinara? Šta bi, recimo, bilo kad bi sada u zemlju „ušetalo“ milijardu evra i „leglo“ u devizne rezerve? Uostalom, zar ministar ekonomije ne reče pre neki dan da je deset milijardi evra u deviznim rezervama garant stabilnosti našeg dinara.

Jedno od preispitivanja moglo bi da bude i da li se Srbija može razvijati bez kredita. Ovo je zemlja čija ekonomija nema veliku vlastitu akumulaciju (drugo je pitanje na šta smo je još devedesetih godina spiskali) i prinuđena je da se razvija na zajmovima. To nije ništa strašno, tako rade sve razvijene ekonomije. Zato maliciozno zvuči kletva onih koji danas dele lekcije preduzetnicima tezom „ko vam je kriv što ste uzimali kredite”. Treba biti pošten, ti krediti uzeti su i potrošeni da bi firme radile, da bi radnici imali posla i primali plate. Veoma je zabrinjavajuće i ponašanje onih koji sada likuju i podsmevaju se privrednicima što su uzimali kredite sa deviznom klauzulom. Te zajmove nije izmislila privreda, nego su banke bile primorane da ih uvedu u svoju ponudu, pošto je u ovoj zemlji dozvoljen paralelni valutni sistem. Da je moguće „raditi” samo sa dinarom, valjda bi NBS na valutnom tržištu odavno zabranila bankama da daju kredite u evrima. To se nije dogodilo i zbog toga ne treba kriviti privrednike.

Ima najava da će se dinar stabilizovati, ali ne na nivou od pre dva meseca, nego na mnogo nižoj vrednosti u odnosu na evro. I to je nešto. Ali, ne treba se praviti kao da se ništa nije dogodilo.

Malo li je to što je poljuljano poverenje građana i preduzetnika?