Луксембуршки „партибрејкер”

Ко има више разлога за бригу после форума ЕУ – западни Балкан: српски еврооптимисти или европесимисти? То вероватно зависи чију изјаву су чули из Луксембурга. По ономе што су, после овог скупа, јавности поручили Кетрин Ештон, Штефан Филе и Вук Јеремић, човек може да се запита да ли су седели за истим столом? Наравно да јесу, али откуда толике разлике у интерпретацији домета овог скупа.

„Ово није идеално време. Процес проширења на западни Балкан није приоритет свих земаља ЕУ. Могу да кажем да није ни приоритет већине”, звучао је попут неког хладнокрвног „партибрејкера” шеф српске дипломатије.

Руку на срце није ни висока представница ЕУ за спољну политику била превише егзалтирана. Али баронеса Ештон није пропустила прилику да каже како је у региону створена позитивна атмосфера за убрзање европских интеграција и да је овај састанак доказ да „двадесетседморка” жели да буде са државама западног Балкана док иду путем европских интеграција.

Зашто је Вук Јеремић онда већи песимиста од Кетрин Ештон поводом нашег прикључења ЕУ? Да ли је његов дипломатски опрез резултат вирења у „грчко двориште” или сазнања да нам Брисел неће „прогледати кроз прсте” за аљкаво спроведене реформе у правосуђу, одсуства видљивих резултата у борби против корупције, кашњења са почетком реституције …ни под условом да се ускоро и Хаџић придружи Младићу у Схевенингену?

У Бриселу нико не крије да постоји „замор” када је у питању даље ширење ЕУ, али исто тако, високи приоритет има циљ владајуће коалиције да у децембру Србија добије статус кандидата и датум преговора. Борис Тадић је на јавном сервису поручио како ће почетак преговора са ЕУ за Србију бити историјски датум.

 Шефу српске дипломатије није, као Божидару Ђелићу, у опису посла да стално шири оптимизам када је реч о нашем напредовању ка ЕУ, али јесте да ради на томе да се уклањају препреке на том путу. Рецимо, за почетак, да убеди девет преосталих држава ЕУ да што пре парафирају ССП, без којег нема кандидатуре у децембру и евентуално жељеног датума за почетак преговора у пролеће 2012.

Занимљиво да Јеремић истог дана, пре него што је сео у авион за Луксембург, у дебати о будућности српске дипломатије није пропустио прилику да каже да је због економске кризе у ЕУ смањен апетит за наставак процеса ширења на Балкану. Није проблем у томе што нас министар спољних послова упозорава да нас очекују стриктнији услови на испуњавању европских стандарда, већ што се у његовим изјавама назире: или малодушност или покушај да избегне одговорност уколико се власт до краја године саплете о неку препреку на европском путу.

Јеремић не крије да му је опстанак Косова у оквирима Србије важнији од европских интеграција. И то је поштено. Али његов посао је да убеђује земље ЕУ да Београд заједно са Приштином треба да буде њихов члан.