Како се приближава време избора тако и Млађан Динкић, сада у улози лидера Уједињених региона, све више открива топлу воду и пере руке. За необавештене, ако таквих још увек у Србији има, то је исти онај Динкић који је у власти готово непрестано од 2000. године и који је био и гувернер Народне банке, и министар финансија и министар за регионални развој и потпредседник владе – све до пролетос. Заједно са својим „експертима” прославио се у реформи банкарства, предизборној производњи 200.000 аутомобила у Крагујевцу, акцијама вредним 1.000 евра, као и најновијим открићем да је потребно децентрализовати Србију како централна каса не би више била у Београду. Дакле, то је онај исти Динкић који је годинама био чувар и кључар те касе, и док је то био није му сметало да располаже свеукупним парама и да их дели општинама на кашичицу, неретко према партијској припадности кадрова који су били на челу тих општина и градова. Управо такво његово понашање довело је и до сукоба у влади и његовог одласка из ње у лагодну позицију „ни рибе ни девојке”, односно „Робина Худа” који је тек сада открио да су богати све богатији, а сиромашни све сиромашнији и да треба првима узети, а другима дати.

Док је био на власти – мада је то и данас, јер су његови људи на важним местима у Влади Србије, у јавним предузећима, али и у моћним агенцијама – није му сметао непотизам, постављање партијских кадрова по послушности, а не по стручности, намештеним конкурсима за директорска места и слично.

Кренуо је сада Динкић по Србији да објашњава народу да без победе Уједињених региона на изборима тешко можемо очекивати бољитак и дуго очекиване промене. При томе, он се горопадно залаже за радикално разбијање партитократије и професионализацију јавних предузећа, приговарајући својим партнерима у власти да се баве само предизборном козметиком.

Динкић, искусан политичар, вероватно претпоставља да се већ заборавила афера са Аеродромом Београд, на чијем је челу био његов кадар, да се нико не сећа Лутрије Београд, да Скијалиштима Србије управљају његови људи градећи жичаре парама из буџета по брдима – где нема снега нити ће га бити. Данас те жичаре, уместо да превозе скијаше, претежно служе за летња, панорамска разгледања – тамо где туриста има. Кадрови Г17 владају и Србијаводама и Електромрежом Србије...

По којим су критеријумима постављани ти кадрови, Динкић наравно ништа не каже, као ни о својим људима у појединим агенцијама који су се „прославили” продајом предузећа несолвентним купцима и изостанком сваке контроле после спроведених приватизација.

Зато Динкићева закаснела критика личи само на „маркетиншки трик”, „медијску сапуницу”, „забаву за народ”, од које нико нема користи, осим, наравно, њега самога.