Следећа станица за све озбиљне нафташе биће – Арктик.

Али не и за „Бритиш петролеум”. За њега су та врата затворена у среду, када је група руских специјалаца, наоружаних до зуба, упала у просторије представништва британске компаније у Москви и, једноставно, покупила сву документацију која се тамо затекла. До најситнијег папирића.

Како су потврдили истражитељи, њихов задатак је био да „пронађу документа о нереализованом стратешком партнерству већинског акционара, компаније ’ТНК-БП холдинг’, с водећом руским нафтним џином – ’Росњефтом’”. Испоставило се да, према мишљењу дела акционара, Британци нису испунили свој део обавеза у освајању арктичких нафтних налазишта и у то име су на наплату поднели рачун од, безмало, три милијарде америчких долара.

Изненађујуће, акција руских специјалаца није изазвала претерано саблажњавање јавности, ни на домаћем ни на међународном терену. Као да су посматрачи остали затечени у процени ко је, заиста, наредио претрагу БП-ових просторија, коме све то иде у прилог. И, наравно, ко ће, на крају, да „покупи кајмак”. А тај срећник, како сад стоје ствари, зове се „Ексон мобајл”, америчка је компанија и, такође, спада у прву лигу светских нафташа.

Цела прича можда и не би заслуживала глобалну пажњу да се кроз њу не проплиће име руског премијера Владимира Путина. Како, наиме, тврде поједини медији, управо је његова заслуга што је „Ексон мобајл” избацио из игре Британце. Сумњама вероватно има места. Јер, како је прокоментарисао „Вол стрит џорнал”, америчка компанија је ушла у игру „у којој су инвестиције у нафту и гас у тесној вези с – политичким ризицима”. А Путин је ту дефинитивно јак играч.

Вратимо се мало у прошлост. Управо захваљујући нафти, као и другим енергентима којима располаже Русија, тадашњи председник а садашњи премијер је, почетком нашег миленијума, успео да извуче највећу земљу на свету из хаоса у који ју је увалио његов претходник Борис Јељцин. Треба подсетити да су цену енергената, подударну руској, у то време имали произвођачи нафте и гаса и из других земаља. Ипак, нико од њих није успео у тако кратком периоду да на једнак начин искористи благо које поседује и обезбеди привредни успон сличан руском. Управо стога, у Москви врло добро знају шта значи продрети у залеђене дубине севера наше планете. Прилику да и даље одрже статус врхунског енергетског играча сигурно неће пропустити.

И док на другој страни „победници” либијске ратне драме већ почињу да се међусобно попреко гледају, премеравајући ко је и колико учинио на свргавању Муамера Гадафија те, сагласно томе, коме и колико припада од либијске нафте, у случају Арктика прича иде сасвим другим током. Склопивши стратешки савез са Американцима (у шта је урачунато и стицање права на истраживање нафтних резерви у Мексичком заливу и у Тексасу), у Москви су обезбедили и не мала директна улагања партнера с друге стране Пацифика.

Русији свакако не би ишло у прилог уколико би се Арктик претворио у још једну јабуку раздора на међународном плану. Али исто тако, Москва неће одустати од својих интереса. Тако се барем изјашњавају сви тамошњи политичари, од шефа државе Дмитрија Медведева до министара и чланова владе.

Али, вратимо се „несрећном ’Бритиш петролеуму’”. Шамар који су им опалили њихови најближи савезници Американци боли много, и болеће – дуго. У Лондону, вероватно с правом, сумњају да је „арктички посао века” одрађен испод жита. Не би стога било чудно уколико се цела прича у неком тренутку, барем на кратко, преведе и на план америчко-британских политичких односа. Јер, ако су острвљани били спремни да подрже стратегију САД у случају Либије, нормално је било за очекивати да им, барем док се у Гадафијевој домовини још гине, ти исти Американци не забијају нож у леђа.

Али, посао је посао. У Русији, која је право интересовање за неприступачне, вечито залеђене просторе Арктика почела да исказује још у совјетско доба, тачније пред крај владавине Јосифа Висарионовича Стаљина, свесни су потенцијалне важности ледом прекривеног простора на северној полулопти. И одлучни су да у његовој подели играју кључну улогу. „Арктик је за Русију од стратешког значаја, и као такав требало би да постане основа развоја руске привреде у 21. веку”, изјавио је својевремено председник Медведев.

У поменуто совјетско доба Арктик је имао тек војни значај. Јер, како се тада мислило, рат са САД био је – неизбежан. Испоставило се, међутим, да постоје и други начини да се обезбеди жељено. Па чак и ако то подразумева сарадњу са прекоокеанским противником.

Уосталом, коме је потребна још једна Либија, па још на поларној хладноћи?