Međunarodni sud pravde od svog osnivanja (1945) nije imao mnogo predmeta, bar ne onih koji donose publicitet kakav mu je doneo zahtev Srbije da oceni legalnost secesije Kosova. Takođe, ni u jednom slučaju dosad nije tako mnogo država (35) odlučilo da svojim argumentima „za” i „protiv” utiče na mišljenje petnaestorice uvaženih sudija. Sve u svemu, u haškoj Palati mira, sedištu najvišeg pravnog organa Ujedinjenih nacija, upravo počinje razmatranje jednog od najsloženijeg i po mnogo čemu i najvažnijeg slučaja u istoriji ove institucije.

Ovoliko interesovanje za proces na prvi pogled je u neskladu sa onim što treba da bude njegov ishod: neobavezujuće „savetodavno mišljenje”. Ali, kao i u mnogo čemu drugom, ništa i u ovom slučaju nije onako kako na prvi pogled izgleda.

Prva stvar koja pada u oči jeste da će MSP prvi put ocenjivati jedan akt secesije. Druga je potvrda da je problem Kosova i dalje jedan od najaktuelnijih globalnih problema i da status otcepljene pokrajine Srbije nije konačno rešen, uprkos mnogim tvrdnjama da jeste.

Treća je da ovaj pojedinačni slučaj nesumnjivo ima opšte domete i da je izuzetno važan za međunarodno pravo i međunarodnu pravdu, jer treba da reafirmiše stari kamen temeljac svetskog poretka – ili da postavi novi, sa svim posledicama koje iz toga mogu da proiziđu (a neke su već viđene).

Sud, zatim, treba da arbitrira u sukobu dva ključna principa – zabranjene jednostrane secesije i dozvoljenog prava na samoopredeljenje, pri čemu će u vaganju  toga za koji stav su argumenti jači u obzir biti uzimani ne samo oni pravni, nego i politički.

Najzad, i formalno „neobavezujuće” savetodavno mišljenje i te kako je uticajno i uvažavano, jer treba imati u vidu ono što se iz nekog razloga ređe pominje: da će i ono biti doneto po istim izvorima prava, istim principima legalnosti i legitimnosti i istim pravilima i procedurama kao i sve „obavezujuće” presude. Biće to, dakle, zvanični dokument Međunarodnog suda pravde, koji će već dan kasnije biti deo njegovog pravnog korpusa, deo međunarodnog poretka – i istorije.

Ulog je dakle izuzetno visok – interesi takođe – ne samo za Beograd i Prištinu, nego i za sve one koje su kosovsku nezavisnost priznali i one koji nisu. MSP može, na kraju, da ne kaže jasno ko je u pravu i tako otvori vrata za višesmislena tumačenja, i da onda svaka strana „presudu” tumači kao svoju pobedu i poraz one druge.

Nesporno je, međutim, da se ovim povodom sučeljavaju danas verovatno najkompetentiji autoriteti međunarodnog prava, pa je već i zbog toga sam proces podjednako važan, kao i ishod, koji može da donese početak raspleta – ili novog zapleta...